Senjanin Ivan prevaren od Đulić barjaktara
Piju vino na Udbini Turci,
Na Udbni, na turskoj krajini.
Pa se hvale Turci janjičari,
Kako kome na megdanu bilo.
Progovara Đulić barjaktare: 5
»Ej, nad mene ne ima junaka,
A nad konja boljega ne ima!«
Besidi mu od Orašca Ale:
»Ej, bora ti, Đulić barjaktare!
Ti se hvališ, da si dobar junak; 10
Ja poznajem svačije junačtvo,
Nema druma, kud prolazio nisam,
Ni tamnice, gdi sužnjio nisam:
A da vidiš golema junaka,
Štono skoro ovdan prolazio 15
I dobroga đogu progonio,
A na njemu junačko odilje,
A da vidiš Janković Stojana!
Pa onoga Petra Mrkonjića
I njegove neuredne brke; 20
Nikidan je ovdi prolazio
I dobroga konja progonio!
A sa njime Senjanin Ivane:
Dobar junak i ljudi ga kažu.
Na onome đogi debelome!« 25
Tada Đulić riči besidio:
»Što mi hvališ kotarske kravare,
Što ne hvališ Turke Udbinjane?
Savezat ću Senjanin Ivana,
Metnut ću ga u svoju tamnicu, 30
Činit ću ga i pitati blago!«
Besidi mu od OraŠca Ale:
»Aj' ne luduj, Đulić barjaktare,
Ti Ivana ni viditi ne ćeš;
A kakav je sinovac Tadija, 35
Svu Udbinu zarobit će Tade!«
Dok Đuliću riči ugrabio,
Od zemlje se na noge skočio,
Primače se svome tavulinu,
Pa ga kiti listak knjige bile, 40
A nalazi hitro knjigonošče,
I Ivana lipo pozdravio:
»Dragi pobro, od Senja Ivane,
Već je vrime, da se pobratimo
I hladna se vina napijemo. 45
Neg' bora ti, dragi pobratime,
Dođi k meni na Udbinu ravnu,
Pa ćemo se ponapiti vina,
A kada se vina napijemo,
Onda ćemo s tobom pobratimit 50
Prid džamijom, gdi klanjaju Turci.
A ne vodi druga ni jednoga,
Niti vodi sinovca Tadije,
Jer je Tadi drago piti vino,
Opit će se, zametnuti kavgu, 55
Eto nami goleme sramote!«
Kad Ivanu knjiga dolazila,
Knjigu stije, ma se na nju smije.
Gledao ga sinovac Tadija:
»A moj striče, Senjanin Ivane, 60
Kakva ti je knjiga jadovita,
Ter te tako na smih nagonila?«
»Ej bora ti, drago dite moje,
Evo knjiga sa Udbine ljute
Od onoga Đulić barjaktara, 65
Da j a dođem na Udbinu ljutu,
A da ću se s njime pobratimit
Na džamiji, gdi klanjaju Turci,
I hladna se vina ponapiti!«
Besidi mu sinovac Tadija: 70
»Niti hodi, niti mene vodi,
U Turčina vira i nevira,
Ja se bojim ma kakve privare,
Pa će Turčin tebe pogubiti,
Odvest će ti đogu misirliju!« 75
A Ivane riči besidio:
»Ja ću otić na Udbinu ljutu,
Neka vide janjičari Turci,
Neka vide, nisam strašivica;
Ali tebe povoditi ne ću!« 80
A Tade mu riči besidio:
»Aj' opremaj đogu debeloga,
A ja idem doru debeloga:
Nije gori dorin od đogina!«
Tada mu je Ivan besidio: 85
»Ti ga ne ćes na Udbinu ići!«
Pa se misli Senjanin Ivane,
A nu šta će Tadi učiniti:
Na Tadiju s vinom navalio,
Dok je Tadu vino obalilo. 90
Tad Ivane saveza mu ruke,
Saveza mu i noge i ruke.
Pa poleti u tople podrume,
Pa opremi debela đogata,
Uprav ode na Udbinu ljutu. 95
Ugleda ga Đulić barjaktare,
Prida nj se je ti'o izšetao.
Pa se ćapi pod biele ruke.
Sađe Ivan debela konjica,
Konja turi u tople podrume, 100
Ivan ode kuli uz mostove.
Kad u kulu Ivan ulazio,
Tute sidi trideset Turaka.
Al se Ivan mislom zamislio.
Do njega je Đulić barjaktare; 105
S jedne strane Đulić barjaktare.
S druge strane taneni Osmane,
Pa ga piju na oklade vino.
Ode casa redom naokolo,
Dode čaša Đulić barjaktaru. 110
Nazdravlja mu Đulić barjaktare:
»Zdrav moj pobro, od Senja Ivane,
Nit' u moje, nit' u tvoje zdravlje,
Neg' u zdravlje onoga junaka,
Koji će se ovdi nahoditi, 115
Među nami kavgu zametnuti.
Ni pola je ti popiti ne ćeš,
To ćeš pola krvi nadoliti!«
Stao Ivan, pa se zamislio.
Od Ivana daleko oružje, 120
Pa poviri kuli na pendžere.
Progovara Đulić barjaktare:
»Oj Ivane, kurvino kopile,
Što ga gledaš kuli na pendžere?
Ta nema ti sinovca Tadije! 125
Neg' napij se rujenoga vina,
Ni pola je ti popiti ne ćeš,
To ćeš polu krvi nadoliti!«
Al eto ti vala i šićara:
Kad se Tade vina raztriznio, 130
Strina mu je odrišila ruke,
Uletio u tople podrume,
Opremao sebe i dorina;
Leti Tade priko polja ravna.
Da mi spade na Udbinu ljutu, 135
A pod kulu Đulić barjaktara.
Uđe Tade u kamen avliju,
Sveza konja do avlijskih vrata,
A avlijska on zatvori vrata,
Tri krakuna u nje udario, 140
Pa uzleti kuli na mostove.
Svi se Turci mislom zamisliše,
Pa Tadiji misto namistiše,
I svoju mu čašu utočiše
I Tadiju vina napojiše. 145
Ode čaša redom naokolo,
Dođe čaša Senjanin Tadiji.
Uze čašu u desnicu ruku,
Pa nazdravlja Đulić barjaktaru:
»Zdrav Đuliću, od kurve kopile. 150
Nit' u moje, nit' u tvoje zdravlje,
Neg' u zdravlje onoga junaka,
Koji će se ovdi nalaziti,
Među nami kavgu zamećati:
Ni pola je ti popiti ne ćeš, 155
To ćeš pola krvi nadoliti!«
Uze čašu Đulić barjaktare,
U ruci se čaša uzdrćala.
Kad to vidi od Senja Tadija,
Od bedrice odpasao ćordu, 160
Pa udari Đulić barjaktara.
Ne hvata ga po bilome vratu,
Uhvati ga po svilenu pasu,
Dvi ga pole oko ćorde pale.
Svi se Turci na noge skočili. 165
Kad to vidi od Senja Tadija,
Jednom mahnu, triest glava lahnu!
Ivane se teško zamislio,
Ali mu je Tade besidio:
»Što se misliš, od Senja Ivane, 170
Kamo tebi od bedrice ćorda?«
Svi' trideset pogube Turaka.
Leti Tade po oblici kuli.
Pa nalazi tursku bulu mladu:
»Brzo, kujo, od odaja ključe!« 175
Bula mu je ključe dodavala.
Kad je Tade ključe ugledao:
Od odaja ključe ulomila!
Pa pomisti na pleći junačke,
Na plećima vrata izstavio, 180
Pa ga uđe Tade u odaje,
Pa nasiplje žeženih cekina,
Puni jesu prteni bisazi,
Pa po kuli i okolo kule
Robi, nosi, što mu je i drago. 185
A uliće u podrume tople,
Pa izvede Đulića konjica,
Puna konja natovari blaga,
Pa Ivanu riči besidio:
»Dragi striče, od Senja Ivane, 190
Čuvaj meni nebrojeno blago!«
Pa ga vice iza svega glasa:
»Ej bora vam, janjičari Turci,
Nemoj reći, da sam strašivica,
Hajte, Turci, meni na megdana!« 195
Turci muče, ništa ne divane,
Neg' među se Turci besidili:
»A dok nam je Đulić poginuo,
Već nemamo nikoga junaka,
Da kauru ide na megdane: 200
Neka goni, što je zarobio!«
Pa otvori kamenu avliju,
I iztira đogu i dorata,
I Đulića dobroga konjica,
I ponio nebrojeno blago. 205
Ode momak na Udbinu ljutu,
Golu ćordu v'golu ruku vadi,
Zagrnuo biele rukave:
»Hajte, Turci, meni na megdana,
Nemoj reći, da sam strašivica!« 210
Tad odnese nebrojeno blago,
I odvede Đulića konjica.
I besidi Senjanin Ivanu:
»A moj striče, Senjanin Ivane,
Da ne bude mene Tade bilo, 215
Ti bi svoju usijao glavu!
Da mi nije od Boga grihota,
A od ljudi velika sramota,
Sveza' bi' ti ruke naopako,
Šibao te šibajli kandžijom! 220
Jesam li ti davno govorio:
U Turčina vira i nevira!«
