Сеоска учитељица/II
II
»А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану. Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче. И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни... све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«...
»Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде. Та она је одрасла у сиротињи: отац јој у једном оближњем селу шпекулише, продаје сељанима со и опанке, купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго што има доста муштерија у вароши а не захтева велики капитал. Тако се с муком школовала у Београду, па сад дошла овде, да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу... Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима. Па како лепо живе! И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али види се није суђено. Буд је такав, па још привремени !... Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи.
— Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по!
Она се осврте и спази ћату где јој се примиче. Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати. Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак подсмева њеном другу, те му одговори доста опоро:
— Не знам шта ви говорите.
— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ...
— Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу... рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати.
»Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке. Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе... Хај-хај да горка хлеба!... Али опет ваљда ће Бог помоћи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у свој стан. Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом«, а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака. Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај : ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена столица, ковчег са рубинама, на прозору беле платнене завесе; на дувару обешена цела гардероба и покривена чистим застирачем. Чим уђе у собу, девојка се скиде, па обуче једну шарену сеоску сукњу, на леђа метну јелече, па изиђе да справи себи што за вечеру.
... А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина. Радећи то, чича једнако објашњава сваки свој покрет, а по неки пут баци оштру »примедбу« на данашњи догађај.
— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне. Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја. Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа... Хе, али им он није дао ни опепелити: зубат беше, па одмах за очи. »Шта ви ту, вели им он, мучите овог јадног старца. Како ће, каже, да живи човек са дванаест динара месечно, побојте се Бога !« Те ти они, братићу мој, лепо мени попеше на четири рубље. Сад кад би ти умео, могло би се још пô рубље искамчити... А ви’ш ова се даска извитоперила, па се клацка. Не мари, наћи ће чича иверчицу, па ће подметнути; тако је то, братићу мој!...
— Можеш ли спремити што за вечеру ? прекиде му учитељ дуги монолог.
— За вечеру? Како не, штогод хоћеш, братићу!... Само не знам шта би.
— Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати.
— Хм, досад смо куповали од Смиљке, по седам за грош. Даће ваљад’ и сад тако...
— Ево ти грош, па купи и спреми.
Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу...
»И овде оно исто! Иста запрега, исти посао, па исти и људи... И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!... Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...«
»Још ништа не видех, ни какве су учионице, ни колико имам ђака... Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?... Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко. Ето, свршио сам више од ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу учитељску школу, и само још да ми би издржати учитељски испит, па дивота! Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији. Па за прво време ја не бих што друго ни очекивао ...«
»А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори... па ја и она — муж и жена!... Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене! Хе, али ...« И мисли његове одоше далеко, веома далеко... Он поче да се смеши, очи му се засвет лише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња усна се, заједно с брком, нервозно трзаше. Он беше сав, са целом својом душом, у другом, лепшем свету, у сјајнијем положају, који потпуно одговараше његовим најтајнијим жељама и помислима... Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно.
Врата шкрипнуше. Гојко скочи.
— Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики... и држи, бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно. Тако добисмо осам за грош!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|