◄   I XXIII III   ►


II

          »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu. Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!... Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče. I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni... sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom.... A ono, gle: umalo je ne odjuriše. »Nismo te, vele, ni zvali«...
          »Pa on bar da je drukčiji!«... da je onakav, kako je ona zamišljala svoga neženjena kolegu, ne bi joj teško padale ostale nezgode. Ta ona je odrasla u sirotinji: otac joj u jednom obližnjem selu špekuliše, prodaje seljanima so i opanke, kupuje od njih kože jagnjeće, vunu, voće i sve drugo što ima dosta mušterija u varoši a ne zahteva veliki kapital. Tako se s mukom školovala u Beogradu, pa sad došla ovde, da ne bude ocu na teretu, a bogme i da potraži svoju sreću... Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su za učiteljima. Pa kako lepo žive! I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve godine, ali vidi se nije suđeno. Bud je takav, pa još privremeni !... Ali ne mari; vidi se da će biti mekši od voska: ona će moći postupati po svojoj volji; on joj bar neće biti na smetnji.
          — Čestitam, gospođice, novo drustvo, viknu neko iza njenih leđa. A, žestoka posla ! Mladić i po!
          Ona se osvrte i spazi ćatu gde joj se primiče. Bi joj vrlo neprijatno: ona je već opazila neke njegove značajne poglede i htela je odmah udaljiti ga sasvim od sebe, ali se setila očevih saveta: da je ćata velika sila u opštini i da treba uvek sa njim lepo postupati. Ona je sad razumela o kome ćata govori, ali odmah pomisli: neće li biti i nezgodno i opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj pade teško, što se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo:
          — Ne znam šta vi govorite.
          — Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj...
          — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao pamet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu... reče ona ironično, ne prikrivajući svoju misao, pa ubrza korake te ćata poče izostajati.
          »Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke. Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave... Haj-haj da gorka hleba!... Ali opet valjda će Bog pomoći. Nisam ja ni prva ni poslednja na ovom putu... Ali on... uh, sve bi drugo lako, samo da je on drukčiji« Tako misleći stiže u svoj stan. Beše to prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka. Ovu odžakliju zauzela je Ljubica i već uredila u njoj svoj skromni nameštaj : nogare sa novom seoskom posteljom — šarenicama i guberom; sto, jedna pletena stolica, kovčeg sa rubinama, na prozoru bele platnene zavese; na duvaru obešena cela garderoba i pokrivena čistim zastiračem. Čim uđe u sobu, devojka se skide, pa obuče jednu šarenu seosku suknju, na leđa metnu jeleče, pa iziđe da spravi sebi što za večeru.
          ... A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda neće li se naći kakav trn ili deblja stabljika, da ne žulji noću gospodina. Radeći to, čiča jednako objašnjava svaki svoj pokret, a po neki put baci oštru »primedbu« na današnji događaj.
          — E, ti si se tu zguntorila... nećemo tako, bratiću, da mi noćas žuljiš gospodina. Jok! Umoran čovek, putovao ceo dan, pa treba lepo da se odmori. Tako je to, bratiću moj !... Četiri banke za celu godinu! I to su ljudi, lolčine jedne. Znam da će od naroda pokupiti svih dvanaest, kao za gospodin Dragoljuba... E, trniću, nećemo tako. Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina... Ček-ček, naći ću te ja. He moj bratiću, ako čiča Stojan ne vidi dobro, može on rukama da te napipa... He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca. Kako će, kaže, da živi čovek sa dvanaest dinara mesečno, pobojte se Boga !« Te ti oni, bratiću moj, lepo meni popeše na četiri rublje. Sad kad bi ti umeo, moglo bi se još pô rublje iskamčiti... A vi’š ova se daska izvitoperila, pa se klacka. Ne mari, naći će čiča iverčicu, pa će podmetnuti; tako je to, bratiću moj!...
          — Možeš li spremiti što za večeru ? prekide mu učitelj dugi monolog.
          — Za večeru? Kako ne, štogod hoćeš, bratiću!... Samo ne znam šta bi.
          — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati.
          — Hm, dosad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš. Daće valjad’ i sad tako...
          — Evo ti groš, pa kupi i spremi.
          Čiča iziđe veseo, a Gojko se spusti i leže na svoju novu postelju...
          »I ovde ono isto! Ista zaprega, isti posao, pa isti i ljudi... I ovde smanjuju dodatke, čim opaze da je čovek mekši. Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori. Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!... Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...« 
          »Još ništa ne videh, ni kakve su učionice, ni koliko imam đaka... Da li je spremljeno sve što treba za otvaranje prvog razreda ?... Kako li će ona... Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video... Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat. More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala. A ovako, baš mi je teško. Eto, svršio sam više od nje: ona iz osnovne škole pravo u inštitut, pa za šest godina gotova, a ja — četiri gimnazije, celu učiteljsku školu, i samo još da mi bi izdržati učiteljski ispit, pa divota! Al’ eto !... Al’ opet, zar ne bi baš ona mogla naviknuti na mene! Navika je velika činjenica, tako učismo u psihologiji. Pa za prvo vreme ja ne bih što drugo ni očekivao ...« 
»A posle, Bože moj, kad bi se zalegla ljubav, ona prava ljubav, što je pesnici pevaju, što sav svet o njoj govori... pa ja i ona — muž i žena!... Razume se već: ja sam postao stalan, položio praktični ispit, pa gledam ko je srećniji od mene! He, ali ...« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko... On poče da se smeši, oči mu se zasvet liše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja usna se, zajedno s brkom, nervozno trzaše. On beše sav, sa celom svojom dušom, u drugom, lepšem svetu, u sjajnijem položaju, koji potpuno odgovaraše njegovim najtajnijim željama i pomislima... Dugo je vremena prošlo tako. Smrklo se odavno.
          Vrata škripnuše. Gojko skoči.
          — Ehe, bratiću moj, kažem ja njoj: daćeš ti meni, Smiljka! Jok, veli ona. More daćeš mi, luda ženo, pa makar se svu noć vukli po kući. Ne dam ti, kaže ona, pa da si još toliki... i drži, bre, i povuci i potegni, dok jedva dade još jedno. Tako dobismo osam za groš!...

Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.