Седина

Седина Писац: Милан Кујунџић Абердар

Усред буре непомичан стоји,
Мирно, тихо све ударе броји,
Око њега сама пустињишта,
Он је богат, јер не жели ништа.

Знате л’ мирно кад језерце блиста?
Тако душа кладе му се чиста,
Срце тихо ко̂ дете кад спава,
Груди су му образ неба плава.

Што желео, све то прижелео,
Свега, свега сит је веећ цео,
Одужио дуг сав роду своме,
Оставио себе за собоме.

Ништа нема и не жели ништа,
Ко̂ пустињик светог пустињишта.
У свету је, ал’ живећи њему,
Живи другом свету светлијему.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 60.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Кујунџић Абердар, умро 1893, пре 131 година.