Седамдесет анегдота/14
←13 | Седамдесет Анегдота (1911) Писац: Андра Гавриловић Богобој Атанацковић |
15→ |
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића |
БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ
уреди1.
уредиКад је у Пешти учио гимназију, Богобоју се догодио овај случај. —
Једнога дана пред намрштенога днректора гимназијскога изиђе, позван, један ђачић, скромно али ведро и весело црномањасто момче.
Директор га дочека речима:
— Да видимо тога Дон-Жуана, што уме да пише тако слатка љубавна писма!
И демонстративно подиже неку хартију, која, види се, не бејаше ђаку много непозната. Ђаче обли румен, прилично се збуни и скромно одговори:
— Ја Вас не разумем!
— Слушајте! — прихвати директор.
— Господар Н. донео ми је јуче ово писмо, које је нашао код своје госпођице кћери. Његова љубавна садржина и сувише
је јасна, а рукопис издаје Вас. Дакле?
Момче, још румено у лицу, бејаше већ дошло себи, па с поузданошћу одговори весело: страна 48
— То јесте мој рукопис, али то није
моје љубавно писмо госпођици већ један одломак, управо цитат писма, из једне моје
приповетке!
— Шта? Ви пишете приповетке?
— Пишем, г. директоре!
— Донесите ми ту приповетку сутра.
— По заповести…
Ђаче оде кући, ходаше дуго по својој собици, па онда седе и поче писати приповетку — прву у своме животу!
Сутра дан директор уз живо интересовање прегледаше рукопис свога ученика, нађе да је оно писмо одиста епизода из те приповетке, па изненађен успехом младога приповедача пружи му руку:
— Изврсно, изврсно! Ви сте слободни! Продужите!
Срећни ђачић, пун радости што се на тако лак и ориђиналан начин спасао неприлике у коју је био запао са несмотрености госпођичине, а изненађен и сам успехом своје готово импровизоване приповетке — одушевљено продужи рад.
Та је шала случаја дала српској приповеци и књижевности — Богобоја Атанацковића, јер он бејаше тај ђачић…
страна 49
2.
уредиЈедном се Богобој возио с друштвом на колима. Коњи се поплаше и ударе у највећи трк. Другови његови поискачу из кола и повреде се, а Богобој зграби вођице и после неког времена заустави и умири коње. После је говорио:
— И ја гледам да сачувам своју главу,
али шта би било од војске из које би
на први пуцањ побегли њени вођи?!