Својој вили (Дан ми без тебе тавнији дужи)
| Својој вили Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Дан ми без тебе тамнији, дужи —
Пружи ми руку, ох пружи, пружи!
Да те изблиза осетит могу,
Да стишам бољку дугу и многу,
Да мелем канеш на ране старе,
Да сузом гасиш срца пожаре
Димовном маглом што муте сјања
Полетних мисли и осећања.
Живота борба заман ме плаши
Ручица твоја кад ме се маши,
Страшила гадна гуве се, гасе
Анђела кад те видим уза се.
Гледах, ох гледах грозничном жари
Велика чуда, малене ствари;
Јунаштва смелих и дела срамних
Победу хуља, пораз очајних,
Лавор на гнусном пустоши Творцу
А трнов венац на светом борцу!
И гледах, роптах, и ружих смело
Промисла вел’ког грозно начело,
Ал’ заман — мутне очи ми прели
Капљичав пљусак од суза врели’.
И дан ми поста тамнији, дужи —
Пружи ми руку, ох пружи, пружи!
Гледах по земљи — људи се муче,
Бадава боре, бадава уче.
„Рукама празним мршаво госте
Вас, радни, скромни и мирни што сте.“
И небу хтедох побећ од људи,
Ал’ мисȏ заман свемиром блуди;
Потресу срце, помркну око
Безбројне звезде, небо широко,
И тражих тебе кроз мрклу таму —
Та страх је, страх је живети саму!
Дан је без тебе тавнији, дужи —
Пружи ми руку, ох пружи, пружи!
Истину тражих, ал’ залуд хода’
Преко земаља, широких вода,
Тајнам’ што живот бистре и муте
Нађох одавна засуте путе.
И наук многи биљка је била
Без свежа цвета, стабла и жила;
Није ми души мириса дао,
Није ми маштав уљуљат знао
Клонух — и умор тек тада мину
Кад твоје лице кроз опсен сину.
Пружи ми руку, ох пружи, пружи,
Дан је без тебе тамнији, дужи!...
1877.
Извор уреди
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 427-428
|