Svojoj vili (Dan mi bez tebe tavniji duži)
| Svojoj vili Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
Dan mi bez tebe tamniji, duži —
Pruži mi ruku, oh pruži, pruži!
Da te izbliza osetit mogu,
Da stišam boljku dugu i mnogu,
Da melem kaneš na rane stare,
Da suzom gasiš srca požare
Dimovnom maglom što mute sjanja
Poletnih misli i osećanja.
Života borba zaman me plaši
Ručica tvoja kad me se maši,
Strašila gadna guve se, gase
Anđela kad te vidim uza se.
Gledah, oh gledah grozničnom žari
Velika čuda, malene stvari;
Junaštva smelih i dela sramnih
Pobedu hulja, poraz očajnih,
Lavor na gnusnom pustoši Tvorcu
A trnov venac na svetom borcu!
I gledah, roptah, i ružih smelo
Promisla vel’kog grozno načelo,
Al’ zaman — mutne oči mi preli
Kapljičav pljusak od suza vreli’.
I dan mi posta tamniji, duži —
Pruži mi ruku, oh pruži, pruži!
Gledah po zemlji — ljudi se muče,
Badava bore, badava uče.
„Rukama praznim mršavo goste
Vas, radni, skromni i mirni što ste.“
I nebu htedoh pobeć od ljudi,
Al’ misȏ zaman svemirom bludi;
Potresu srce, pomrknu oko
Bezbrojne zvezde, nebo široko,
I tražih tebe kroz mrklu tamu —
Ta strah je, strah je živeti samu!
Dan je bez tebe tavniji, duži —
Pruži mi ruku, oh pruži, pruži!
Istinu tražih, al’ zalud hoda’
Preko zemalja, širokih voda,
Tajnam’ što život bistre i mute
Nađoh odavna zasute pute.
I nauk mnogi biljka je bila
Bez sveža cveta, stabla i žila;
Nije mi duši mirisa dao,
Nije mi maštav uljuljat znao
Klonuh — i umor tek tada minu
Kad tvoje lice kroz opsen sinu.
Pruži mi ruku, oh pruži, pruži,
Dan je bez tebe tamniji, duži!...
1877.
Izvor uredi
- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 427-428
|