Своме срцу

Своме срцу  (1893)  Писац: Дионисије Миковић

Приликом гласа да је Њ. В. Султан Абдул Хамид допустио да у Ђурђевим Стубовима звоно звони, те је послије толико чемерног доба, зазвонило први пут на Божић: 1893.

Чекај! стани! јоште немој
Препукнути срце моје!
Гле, чуј, сада у Ђурђевим
Стубовима, звоно поје!

Ах! дуго ли прође доба
Од онога тужног часа,
Од како се веће није
Од њег чуло светог гласа!

И кад разум не познаје
Ти разлоге имаш своје...
Али немој, молим ти се,
Сад препући срце моје.

У звоник је анђ’о стиг’о
Послао га добри Боже –
Јер сиротске сузе горке
Подносити виш’ не може.

Зазвонило свето звоно
Да будућност навјештава;
Да Бог Србу ране л’јечи
Славну прошлост ускрсава!

Чекај! Стани! молим ти се,
Не препукни, срце моје!
Док потпуно ускрснуће
Оно звоне не пропоје!

Извор

1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 6-7, стр. 73-74.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Дионисије Миковић, умро 1942, пре 82 године.