Сви српски владари (С. Станојевић) 23
| ←< 22. глава | Сви српски владари Писац: Станоје Станојевић |
24. глава >→ |
(1389. — 1427.)
Деспот Стеван Лазаревић, као владалац српски средњег века, најпре и највише заслужује име витеза. Његова младост није била весела. Као дечко он је видео слом српске државе, пораз и трагичну смрт свога оца. Одмах после тога он је, као младић од 17 година, морао примити управу у своје руке, и то у доба веома тешко, и у приликама необично компликованим. Тај велики терет Стеван можда не би ни издржао, да се уз њега у то доба није нашла његова мати, паметна, разборита и енергична жена, која је за сина управљала државом до његовог пунолетства, а и после, све до своје смрти стојала уз њега, помагала га мудрим саветима, и својим смишљеним поступцима често спасавала ситуацију.
Утисци из младости оставили су дубоког трага у Стевановом карактеру. Он је свакако већ од природе био тих и повучен у себе; а оно што је у младости видео и доживео, још је јаче утицало на њега да се повуче у себе, и да избегава све што је могло личити на весеље, спољњи сјај и лакомисленост. Он није марио музику, веселе разговоре и накит. Форма код њега није значила ништа, садржина је била све. Одличан организатор, свестан своје владалачке дужности, племенитог осећања, витез од главе до пете, Стеван би био славан владалац, да је живео у доба државног напретка и напона. Али, он је живео у доба када је држава пропадала, и због тога је, покрај свих својих способности, чији је фатум тачно окарактерисан у оној познатој народној причи, у којој божанство говори Стевану: И ти можеш и коњ ти може, али ти бог не да!
У почетку своје владе Стеван је, да ли због тога што је волео авантуре и бравуре, или због тога што је ритерски хтео да се држи обавеза, на које је пристао, тешко је рећи, али свакако уверен да је турска власт пролазна и привремена, помагао Турцима у разним походима искрено и одано. О његовој су се храбрости чуда причала. Битку код Никопоља он је решио у турску корист, а у битци код Ангоре изазвао је дивљење и задобио поштовање татарског хана Тимурлемка, који је, из поштовања према Стевановој храбрости, наредио да се српски одред пропусти, мада је био већ потпуно опкољен, а после је вратио у Србију Стеванову сестру, која је с целим Бајазитовим харемом била заробљена.
Доцније је Стеван друкчије гледао на ствари, и својих бравура из доба младости, које је изводио у корист Турака, сећао се и помињао их је са осећањем стида и жаљења; он је онда давао изјаве да се каје што је некада помагао Турцима, и да то више неће чинити. То је било у доба када је Стеван био сазрео, и када је са ширег гледишта посматрао политику и прилике, када је могао да се узвиси над ситним интригама и да пређе преко ствари пролазног значаја. Онда се он измирио и са својом најстаријом сестром, удовицом Вука Бранковића, и са својим сестрићем, Ђурђем, са којима је дотле био у завади и са њима ратовао. Од тога времена виде се код њега у свему шири потези. Он је последњих петнаест година своје владе сталожен, гледа добро и тачно на све ствари, реално цени чињенице и просуђује прилике, зна шта хоће и шта треба да се ради. То је доба када је деспот Стеван стекао угледа и ауторитета, не само код својих поданика него у целом свету.
Тешке прилике, у којима је живео и радио, и груба борба за опстанак утицале су и на Стеванов карактер. Од природе нежан, он је био наклоњен књижевности и поезији написао је једну песму љубави и пун финог осећања, које је често изазивало поступке велике и широке душе, а у исти мах је у њему било и нечега грубог и безосећајног, што га је понекад наводило на дела која нису била у сагласности са његовом природом. У њему као да је било два човека, и у томе је он био прави син свога народа.
Када је деспот Стеван умро, за његову су смрт Дубровчани јавили угарскоме краљу овим речима: „Мада смо уверени да је Вашем Величанству све познато, ипак јављамо да је 18. овог јула узвишени господин деспот Рашке завршио свој живот. Његову смрт, мада је према нама, грађанима и вернима Ваше општине Дубровника, био окрутан и немилосрдан више но што је требало, ипак, пошто је био веран светој круни Вашег Величанства, и што је био чекић и бедем против непријатеља хришћанске вере, не можемо а да не жалимо и да не оплакујемо, мада смо највернији поданици Вашег Величанства и ревнитељи католичке вере“.