[Сви се чуде што се реке муте]
Сви се чуде што се реке муте,
дође писмо за младе регруте.
По позиву бијене штамбиље,
збиру момци, момци на гомиле.
То је било триестог априла; 5
пробуди ме моја мајка мила,
пробуди ме и прољева сузе,
а ја куфер у ручице узе’,
па ја одо’ до прве станице,
тамо нађо моје веренице: 10
„Је ли моја, моја мила секо,
јел’ одавде Скалица далеко?“
„Шест станице до те Керменице,
када стигнеш у те Керменице,
ти ће чујеш за село Скалице." 15
„Па ја једо’ пиротске бонбоне,
стрпаше нас у коњске вагоне.
Стрпаше нас у коњске вагоне,
мила мајко не чују се звоне.
По вагону пало неко иње, 20
као да су товарене свиње.
Дрвен вагон, а гвоздена пруга,
отера ме од мога округа.
Кад стигосмо до села Скалице,
дадоше ми лебац и чорбице; 25
Чорба ретка, а порција плитка,
парче мало у око би стало.
Кад стигосмо до то Овчо село,
дадоше нам војничко одело,
ставише нас у колоне дуге, 30
отераше да правимо пруге;
ту нас, мајко, на рентген гледаше;
ја им кажем, мајко, да сам болан,
а они ми кажу да сам годан.
Дуги дани, а тајини мали, 35
тешко оном ког фашиста рани,
а још више кога жена брани!"
