[Svi se čude što se reke mute]
Svi se čude što se reke mute,
dođe pismo za mlade regrute.
Po pozivu bijene štambilje,
zbiru momci, momci na gomile.
To je bilo triestog aprila; 5
probudi me moja majka mila,
probudi me i proljeva suze,
a ja kufer u ručice uze’,
pa ja odo’ do prve stanice,
tamo nađo moje verenice: 10
„Je li moja, moja mila seko,
jel’ odavde Skalica daleko?“
„Šest stanice do te Kermenice,
kada stigneš u te Kermenice,
ti će čuješ za selo Skalice." 15
„Pa ja jedo’ pirotske bonbone,
strpaše nas u konjske vagone.
Strpaše nas u konjske vagone,
mila majko ne čuju se zvone.
Po vagonu palo neko inje, 20
kao da su tovarene svinje.
Drven vagon, a gvozdena pruga,
otera me od moga okruga.
Kad stigosmo do sela Skalice,
dadoše mi lebac i čorbice; 25
Čorba retka, a porcija plitka,
parče malo u oko bi stalo.
Kad stigosmo do to Ovčo selo,
dadoše nam vojničko odelo,
staviše nas u kolone duge, 30
oteraše da pravimo pruge;
tu nas, majko, na rentgen gledaše;
ja im kažem, majko, da sam bolan,
a oni mi kažu da sam godan.
Dugi dani, a tajini mali, 35
teško onom kog fašista rani,
a još više koga žena brani!"
