Свет (комад у четири чина)/46
XII
СТАНА, ТОМА.
СТАНА. Јух, црни човече; не могу чисто да се повратим од чуда. Једва сам чекала да оде, да ти кажем.
ТОМА. Шта?
СТАНА. Како шта? Па она је дошла да честита, али уједно и да види, је ли Нада несрећна.
ТОМА. Несрећна? А зашто би била несрећна?
СТАНА. Одмах седни, па напиши писмо учитељу музике, да нам више не привири у кућу.
ТОМА. Учитељу? А зашто?
СТАНА. Зато, што свет каже, да је Нада у њега заљубљена, да му се заверила, да ће бити или његова или ничија, да смо је силом дали за г. Стојановића, да је врло несрећна и да оплакује судбину...
ТОМА. Па ако то још чује зет?
СТАНА. Но, можеш мислити, ако он то чује.
ТОМА. Одмах напоље, одмах напоље. А и онако не могу да га гледам, просто не могу више да га гледам очима. (Пође).
СТАНА. Па где ћеш га наћи?
ТОМА. Право кажеш, где бих га знао наћи? Написаћу му писмо, онако јасно и отворено. Казаћу му, да ћу му ноге пребити, ако ми само привири у кућу. (Полази лево). Ноге ћу му пребити. Сад ћу ја то да напишем. (Оде).