Свет (комад у четири чина)/17
Пређашњи, без Каје.
НАДА (нежно). Вас је жао, оче, за вашом фотељом?
ТОМА. Није... Што би ме било жао?
ЈЕЛКИЦА. Па јесте. Шта би имало да вас буде жао, кад ће овамо доћи лепше ствари?
НОСАЧИ (уносе мали фини сточић и два табурета).
НАДА. Овамо, овамо... Тако... Ову столицу овако, а ову овако.... Ето, сад је лепо. (Носачима). Сад можете ићи, нема шта више.
НОСАЧИ (одлазе).
ТОМА. Тако... (разгледа). Ето вам сад нове собе.
НАДА. Је л' те, оче, да је лепо?
ТОМА. Може бити и да је лепо. Ја не знам. Мени је и оно било добро. (Седне на канабе, па скочи). Па ко може овако ниско седети? Изгледа ми, Боже ме прости, као да сам чучнуо, а не да сам сео. (Стане пред табуретом). А шта је ово?
ЈЕЛКИЦА. Па опет столица за седење.
ТОМА (крсти се). Па ко ће ту сести? Изгледаће као рода на оџаку. (Седне). Ето, висе ми ноге, а не може ни да се наслони човек!
НАДА. Ви, оче, као да се љутите, што сте нас послушали и узели овај нов намештај?
ТОМА.. Не љутим се. (Диже се). Шта имам да се љутим? Само кажем, да је био бољи онај стари намештај.
НАДА. Па знам, али кад свет каже да оно није добро?
ТОМА. Због света сам и пристао. А ако је по мени, мени је оно било боље.