Светски рат (фарса у једном чину)/6
VI
ПРЕЂАШЊИ БЕЗ КАТЕ
МИТА: Баш наишла врућина, па то ти је. Тре шо!
АРСА: Ја право да вам кажем и не излазим из куће. (Налива им вино). је ли по вољи мало соде?
ТЕШИЋ :Молим!
АРСА (Налио): Извол’те, служите се.
МИТА: Мерси! (Сркне). А, ваши нису код куће?
АРСА: Не, изишли су. Ваш син их је одвео на неку изложбу.
ТЕШИЋ: И госпођицу?
АРСА: Па дабоме!
ТЕШИЋ: Боме, то се двоје младих често виђа заједно. А?
МИТА: Е, па шта ће те, младост!
АРСА: Младост, дабоме! (Нуди Тешића). Извол’те, молим вас, служите се!
ТЕШИЋ (Сркне): Баш добро вино! (Оставља чашу). Уосталом, ако ми, као пријатељу, дозвољавате да се мешам у ваше ствари, ја мислим да би вас двоје требали о томе да размислите мало.
АРСА: О чему?
ТЕШИЋ: Поменусмо мало час како се двоје младих често виђа заједно. Па ја велим: деца вам се нису рђаво срела, па их не треба ни растављати.
АРСА (Осећајући се у незгодном положају): Извол’те, служите се!
МИТА: Мерси, господин Арсо! Мерси! Уосталом ако ћемо да будемо искрени, ја сам тако рећи зато и свратио до вас. Да проговоримо, господин Арсо, зашто да не проговоримо; нисмо жене па да вазда ту увијамо и обилазимо. Разговараћемо отворено, па ако и не буде ништа од нашег разговора, нити ћемо један другом замерити нити кварити пријатељство. Франш, франш, директ! је л’ тако, господин Арсо?
АРСА: Тако је!
ТЕШИЋ: Дабоме да је тако!
АРСА: Не бегам ја од разговора, газда Мито. Што кажу, кад човек има девојку у кући, мора увек бити спреман на такве разговоре.
МИТА: Уј! Парфетман! Право да вам кажем, ја ово нисам пао с неба па у ребра; дуго сам се ја размишљао и ломио. Не што се куће и девојке тиче, а, Боже сачувај, него онако, не знам да ли му је време. Знате како је, рат тек прошао, још нисмо ни дигли главе. А није да кажете да је био обичан рат, него један светски рат. Толико се изгинуло, толико оштетило, толико опустило. Ала гер ком ала гер!
АРСА: И што је главно: питам ја вас, господине мој, шта је донео тај рат? Ни једно питање није потпуно решено, свако решење вуче за собом нов будући рат.
МИТА: Уј, се ком са!
АРСА: (Пада постепено у ватру): И зашто? Питагм вас, зашто, господине? Зато што је рат погрешно вођен. Да је свршен у првој или у другој години....
ТЕШИЋ: Чим је Вилзон прекорачио Марну, требало је рат завршити.
АРСА: Ама какав Вилзон прекорачио Марну. Није он ништа прекорачио, ви то....
ТЕШИЋ:Па не он, ал’ кажем, онда је требало свршити рат.
АРСА (Диже се): Разуме се да је требало, е, али они сваки тегли на своју страну. Један измислио Јутланд, други измислио Дарданеле, трећи измислио Мазурска језера, а Макензен измислио Балкан. Ко вели, чекај ти, ови су овамо сами, де да их часком прикљештимо. Па офанзива, па офанзива, офанзива... а с леђа ти подметнуо ногу, па ’ајд ти сад дефанзиву ако можеш. ’А|д ако можеш!
МИТА: Тако је, што кажете, али нек иде до ђавола, само кад је једанпут прошло! Не волим ни да разговарам више о томе. Дошло ми је, што кажу, довде. Жиска иси!
АРСА: Не волите да разговарате о томе?
МИТА: Не волим!
АРСА: Дабоме, не волите. То је најлакше рећи: не волим да разговарам; али, видите, ти тако неутрални и нанели су нам највеће штете у овом рату.
МИТА (Буни се): Коман, силвупле? Ја нанео штету?
АРСА: Не кажем ви, али Шпанија. Шпанија, на пример, на чијим су обалама снабдевани сумарени; Холандија која је дотурала храну Немачкој, Норвешка која је....
ТЕШИЋ: Зато је Распућин после и забранио извоз хране из Америке.
АРСА: Ама какав Распућин, по Богу брате! И најзад није о томе реч, ја говорим о неутралности, о Шпанији...
ТЕШИЋ: А о Шпанији... па... што се Шпаније тиче, могло би се рећи да се шпанска војска доста добро држала.
АРСА: Ама где се шпанска војска добро држала?
ТЕШИЋ: Па... тамо... на солунском фронту.
АРСА (Јетко): Пхи, где ви одосте, по Богу брате. Шпанска војска на солунском фронту? Па под чијом командом, молим вас?
ТЕШИЋ (МИСЛИ се): Шта знам ја, ако није шпанска, а оно може бити португалска. Знам ти ја која, па још кад ме тако хватате за сваку ситницу а ја се још више збуним. Оволика ми глава од тих догађаја и имена. Ништа више не памтим.
МИТА: Па зато је и најбоље да не говоримо више о томе. Се фини, парол де гер!
АРСА (Тешићу): Не памтите, не памтите. Ама има ствари које се морају памтити. Мора се памтити онај дан када је Макензен препливао Дунав...
ТЕШИЋ: Да, шести новембар...
АРСА: Који шести новембар?
ТЕШИЋ: Па шести новембар хиљаду деветстодванаесте.
АРСА: Уха, где заошијасте ви! Шестог новембра 1912 године је била наша борба на Битољу.
ТЕШИЋ: Па то сам ја мислио.
АРСА: Ама то, господине, нема никакве везе са овим о чему говоримо... да, нема везе и... ето, сад сте ме истерали из концепта и заборавио сам о чему смо говорили.
ТЕШИЋ: Не знам... мислим говорили смо о опсади Пшемисла.
АРСА: Ето ти сад опет!
МИТА: Говорили смо уопште о рату, о светском рату, гер мондијал. Али доста смо већ говорили о томе.
АРСА (Јетко): Гер мондијал, гер мондијал! Није то, господине, гер мондијал него је то један светски рат каквога није било од како је света и века. Није то, господине, један обичан рат него једно крваво клање какво се не памти. Није ту гинула само војска, и народи су гинули; гинули су они који се не бране, који не нападају, који се не боре.
ТЕШИЋ: Јесте, из аероплана!
АРСА: Из аероплана, јесте из аероплана. Зар нису они засипали невине митраљезима и бомбама?
МИТА: Ах, кад се сетим само подрума!
АРСА: Дабоме, подрума, јер шта можете друго да радите; чиме да се браните?
ТЕШИЋ: Та оно може...
АРСА: Чиме, молим вас, чиме може; каквим оружјем, којим срествима кад вас одозго, из ваздуха, засипа оним несретним иглицама? Извол’те се онда бранити. Како, извол’те ми објаснити, како ћете се бранити, кад те заспе као киша. Или ви можада мислите да може, па добро, ’ајд изволите се бранити. (Шчепа у обе шаке лешнике и засипа њима Тешића и Миту. Ови се буне, покривају главе рукама, штите лице шакама и најзад завлаче главе под сто. Арса једнако узима лешнике и засипа их) Нема, нема ту, господине, начина да се браните; волео бих да видим како ћете се бранити.
МИТА: Али молим вас, господине Арсо!
АРСА: Кријете главе; мислите ви нешто ће вам то помоћи. Ништа, господине! Нађе вас у шанцу, нађе вас у подруму. Не вреди ништа крити се. (Престао је да их засипа).
МИТА (Извдачи гдаву): Молим лепо, господин Арсо, силвупле!
АРСА: Добро! Рецимо верујете за аероплане, али је у овоме рату било још мучнијих оружја. И питам ја вас, господо моја, где је та хашка конференција, где су та њена решења и одлуке? Донели одлуку да се не употребљава куршум дум-дум. Велика ствар! Дум-дум је, господине, цвеће. Убије једнога човека, један дум-дум не може да убије више него једнога човека. На послетку, онај који пуца са куршумом дум-дум и сам је изложен опасности. Не крије се, бори се као војник. Али шта ћемо са оним срествима која читаве масе обарају и то не у борби. Шта би казала хашка конференција на то, што су у овоме рату употребљавани загушљиви гасови? И нико да мрдне прстом да протестује!
ТЕШИЋ: Па протестовано је!
АРСА: Ко, молим?
ТЕШИЋ: Не памтим, не могу да се сетим.
АРСА: То је оно што не можете да се сетите! И шта је био одговор на тај протест? — Измислили су још горе срество; измислили су запаљиве гасове, пламенове које вам бацају у лице из некаквих справа. И како се ту човек може да брани? Нема начина, разумете ли, нема начина! Сипа вам у лице, сипа вам на одело као из шмрка; сипа, сипа, сипа, а ви извол’те се онда бранити. (Дочепа сифон са содом и почне њиме да шприца Миту). Извол’те, покушајте да се браните.
МИТА: Али молим вас, господин Арсо!
АРСА (Сипа и даље и засипа га по одепу, по глави и у лице): Извол’те, браните се ако можете. ’Ајде, што се не браните! (Окрене се Тешићу). Или мислите можда да би се ви могли бранити?
ТЕШИЋ (Устаје са свога места): Ништа ја не мислим, признајем да се не могу бранити. (Устаје и седа на фотељу која је крај прозора и далеко од стола).
МИТА (Бришућн се, пошто је Арса оставио сифон): Ја вас лепо молим, господине Арсо, да не говоримо више о рату, јер ово већ прелази сваку меру. Се тро, се тро, господин Арсо!
АРСА: Извините, испрскао сам вас нешто мало. Молим вас, извините ме! Ал’ не може, не може да ме не љути то. Јер на послетку где то води? И бар да се стало на томе, ал’ не, не господине! Измислили су сумарене, измислили бродове који се крију под водом као кукавице и подло и мучки нападају. А зашто? Да утопе по две три хиљаде душа наједанпут. Недовољни су им сви они начини на које су убијали досад, јер шта је то за њих педесет и сто мртвих, ситница. Да убијеш хиљаду треба ти петодневна борба. То нам је дуго, треба брже убијати — дај сумарене, који за пет минута убију две хиљаде.
ТЕШИЋ: Па и мине!
АРСА: Мине, мине опет ништа.
ТЕШИЋ: Како ништа кад је због мине потонула она лађа на којој се утопио Бетман-Холвег.
АРСА: Ама какав Бетман-Холвег; утопио се Киченер.
ТЕШИЋ: А јест, њега сам и мислио.
АРСА: Друго су мине. Метнем је, па ти, брате, немој да наилазиш. То је друго. Знам да има мине, пазим, чувам се, гледам да не наиђем, а ако наиђем, то ми је. Али ово те тражи, иде под водом и тражи те. Ти му се не надаш, седиш мирно... Чекајте, молим вас! (Оде и узме свој штап који се налази крај столице до врата и врати се да седне за сто, а штап завуче под сто). Ето, ви седите и не надате се а он под водом и уједанпут вас звизне! (Удари Миту штапом по ногама).
МИТА: Јаој!
АРСА: Ето, видите, и не надате се, а не можете се бранити. Извол’те се бранити ако можете. (Размаје се штапом под столом).
МИТА (Дигне ноге на канабе): Али, молим вас, господин Арсо, умирите се забога, па нисмо ми дошли овде да ратујемо. Ном де дије!
АРСА: Извол’те се бранити, да видим како се можете бранити!
МИТА (Са скупљеним ногама на канабету): Признајем, по Богу брате, признајем, не могу се бранити.
АРСА (Престане): Не можете, дабоме! А зашто не можете? Зато што је подло, зато што је подмукло. И мислите да је то све? (Метне штап крај столице на којој је седео Тешић).
МИТА (Хтео је да скине ноге са канабета): Ама, зар има још?
АРСА: Шта кажете; да л’ има још?! Има, господине!
МИТА (Тргне се и опет скупи ноге): Па добро, нек има, не морамо ми ваљда све врсте оружја да опробамо! Сифи! Сифи!
АРСА (И не слушајући га): Је л’ има? (Окрене се Тешићу). И он пита је л’ има? (Раздере се). А танк, господине? Јесте ли чули кој’ пут за танк?
МИТА: Уј, уј! Чуо сам, нек иде до ђавола, чуо сам. (Скине бојажљиво и обазриво ноге).
АРСА: Чули сте дакле за танк?
ТЕШИЋ: Кажу у Албанији је чуда правио.
АРСА: Ето ти сад, ама какав танк у Албанији? Па знате ли ви шта је то танк? То је, господине мој, најкрвавија смртоносна справа из овога рата. Замислите ви једну ужасну справу која не види, не гледа, а гази и руши све пред собом. Иде, иде, иде, затрпава шанчеве, преваљује брда, гази људе и меси их као питу, а, што је главно, не можеш се бранити ни бомбом, ни митраљезом, ни пушком, ни бајонетом. Ничим се не можеш бранити. Молим вас, како се ви можете бранити од једне гвоздене напасти која нема ни очи, ни уши и ћораво се ваља и гази. ’Ајд да видим како се можете бранити! (Шчепа штап са столице, а Мита одмах дигне ноге на канабе). Ви мислите да може? Е па лепо, да видимо како ћете се бранити. Баш сам радознао да видим како ћете се бранити. (Иде до врата и узима други штап који је тамо Тешић оставио при доласку).
МИТА: Ама верујемо вам, забога! Не можемо се бранити! Енпосибл дефандр!
АРСА: Молим вас, само примера ради, само примера ради! (Скине са оног другог стола чаршав и набије га себи на главу, у сваку руку узме по један штап и стане их окретати у ваздуху. Он креће по соби тако и не видећи ништа, све обара пред собом, столове, столице и све што наиђе, пратећи све то још речима). Извол’те, извол’те се бранити, извол’те ако можете!
МИТА: Јаој, по Богу брате! (Скочио је сасвим на канабе и приљубио се уза зид).
ТЕШИЋ: Ово је страшно! Као да смо на Кајмакчалану! (Он је легао на патос и покрио се фотељом преко главе и леђа).
АРСА: Извол’те, извол’те се бранити, молим вас!
|