Svetski rat (farsa u jednom činu)/6
VI
PREĐAŠNjI BEZ KATE
MITA: Baš naišla vrućina, pa to ti je. Tre šo!
ARSA: Ja pravo da vam kažem i ne izlazim iz kuće. (Naliva im vino). je li po volji malo sode?
TEŠIĆ :Molim!
ARSA (Nalio): Izvol’te, služite se.
MITA: Mersi! (Srkne). A, vaši nisu kod kuće?
ARSA: Ne, izišli su. Vaš sin ih je odveo na neku izložbu.
TEŠIĆ: I gospođicu?
ARSA: Pa dabome!
TEŠIĆ: Bome, to se dvoje mladih često viđa zajedno. A?
MITA: E, pa šta će te, mladost!
ARSA: Mladost, dabome! (Nudi Tešića). Izvol’te, molim vas, služite se!
TEŠIĆ (Srkne): Baš dobro vino! (Ostavlja čašu). Uostalom, ako mi, kao prijatelju, dozvoljavate da se mešam u vaše stvari, ja mislim da bi vas dvoje trebali o tome da razmislite malo.
ARSA: O čemu?
TEŠIĆ: Pomenusmo malo čas kako se dvoje mladih često viđa zajedno. Pa ja velim: deca vam se nisu rđavo srela, pa ih ne treba ni rastavljati.
ARSA (Osećajući se u nezgodnom položaju): Izvol’te, služite se!
MITA: Mersi, gospodin Arso! Mersi! Uostalom ako ćemo da budemo iskreni, ja sam tako reći zato i svratio do vas. Da progovorimo, gospodin Arso, zašto da ne progovorimo; nismo žene pa da vazda tu uvijamo i obilazimo. Razgovaraćemo otvoreno, pa ako i ne bude ništa od našeg razgovora, niti ćemo jedan drugom zameriti niti kvariti prijateljstvo. Franš, franš, direkt! je l’ tako, gospodin Arso?
ARSA: Tako je!
TEŠIĆ: Dabome da je tako!
ARSA: Ne begam ja od razgovora, gazda Mito. Što kažu, kad čovek ima devojku u kući, mora uvek biti spreman na takve razgovore.
MITA: Uj! Parfetman! Pravo da vam kažem, ja ovo nisam pao s neba pa u rebra; dugo sam se ja razmišljao i lomio. Ne što se kuće i devojke tiče, a, Bože sačuvaj, nego onako, ne znam da li mu je vreme. Znate kako je, rat tek prošao, još nismo ni digli glave. A nije da kažete da je bio običan rat, nego jedan svetski rat. Toliko se izginulo, toliko oštetilo, toliko opustilo. Ala ger kom ala ger!
ARSA: I što je glavno: pitam ja vas, gospodine moj, šta je doneo taj rat? Ni jedno pitanje nije potpuno rešeno, svako rešenje vuče za sobom nov budući rat.
MITA: Uj, se kom sa!
ARSA: (Pada postepeno u vatru): I zašto? Pitagm vas, zašto, gospodine? Zato što je rat pogrešno vođen. Da je svršen u prvoj ili u drugoj godini....
TEŠIĆ: Čim je Vilzon prekoračio Marnu, trebalo je rat završiti.
ARSA: Ama kakav Vilzon prekoračio Marnu. Nije on ništa prekoračio, vi to....
TEŠIĆ:Pa ne on, al’ kažem, onda je trebalo svršiti rat.
ARSA (Diže se): Razume se da je trebalo, e, ali oni svaki tegli na svoju stranu. Jedan izmislio Jutland, drugi izmislio Dardanele, treći izmislio Mazurska jezera, a Makenzen izmislio Balkan. Ko veli, čekaj ti, ovi su ovamo sami, de da ih časkom priklještimo. Pa ofanziva, pa ofanziva, ofanziva... a s leđa ti podmetnuo nogu, pa ’ajd ti sad defanzivu ako možeš. ’A|d ako možeš!
MITA: Tako je, što kažete, ali nek ide do đavola, samo kad je jedanput prošlo! Ne volim ni da razgovaram više o tome. Došlo mi je, što kažu, dovde. Žiska isi!
ARSA: Ne volite da razgovarate o tome?
MITA: Ne volim!
ARSA: Dabome, ne volite. To je najlakše reći: ne volim da razgovaram; ali, vidite, ti tako neutralni i naneli su nam najveće štete u ovom ratu.
MITA (Buni se): Koman, silvuple? Ja naneo štetu?
ARSA: Ne kažem vi, ali Španija. Španija, na primer, na čijim su obalama snabdevani sumareni; Holandija koja je doturala hranu Nemačkoj, Norveška koja je....
TEŠIĆ: Zato je Raspućin posle i zabranio izvoz hrane iz Amerike.
ARSA: Ama kakav Raspućin, po Bogu brate! I najzad nije o tome reč, ja govorim o neutralnosti, o Španiji...
TEŠIĆ: A o Španiji... pa... što se Španije tiče, moglo bi se reći da se španska vojska dosta dobro držala.
ARSA: Ama gde se španska vojska dobro držala?
TEŠIĆ: Pa... tamo... na solunskom frontu.
ARSA (Jetko): Phi, gde vi odoste, po Bogu brate. Španska vojska na solunskom frontu? Pa pod čijom komandom, molim vas?
TEŠIĆ (MISLI se): Šta znam ja, ako nije španska, a ono može biti portugalska. Znam ti ja koja, pa još kad me tako hvatate za svaku sitnicu a ja se još više zbunim. Ovolika mi glava od tih događaja i imena. Ništa više ne pamtim.
MITA: Pa zato je i najbolje da ne govorimo više o tome. Se fini, parol de ger!
ARSA (Tešiću): Ne pamtite, ne pamtite. Ama ima stvari koje se moraju pamtiti. Mora se pamtiti onaj dan kada je Makenzen preplivao Dunav...
TEŠIĆ: Da, šesti novembar...
ARSA: Koji šesti novembar?
TEŠIĆ: Pa šesti novembar hiljadu devetstodvanaeste.
ARSA: Uha, gde zaošijaste vi! Šestog novembra 1912 godine je bila naša borba na Bitolju.
TEŠIĆ: Pa to sam ja mislio.
ARSA: Ama to, gospodine, nema nikakve veze sa ovim o čemu govorimo... da, nema veze i... eto, sad ste me isterali iz koncepta i zaboravio sam o čemu smo govorili.
TEŠIĆ: Ne znam... mislim govorili smo o opsadi Pšemisla.
ARSA: Eto ti sad opet!
MITA: Govorili smo uopšte o ratu, o svetskom ratu, ger mondijal. Ali dosta smo već govorili o tome.
ARSA (Jetko): Ger mondijal, ger mondijal! Nije to, gospodine, ger mondijal nego je to jedan svetski rat kakvoga nije bilo od kako je sveta i veka. Nije to, gospodine, jedan običan rat nego jedno krvavo klanje kakvo se ne pamti. Nije tu ginula samo vojska, i narodi su ginuli; ginuli su oni koji se ne brane, koji ne napadaju, koji se ne bore.
TEŠIĆ: Jeste, iz aeroplana!
ARSA: Iz aeroplana, jeste iz aeroplana. Zar nisu oni zasipali nevine mitraljezima i bombama?
MITA: Ah, kad se setim samo podruma!
ARSA: Dabome, podruma, jer šta možete drugo da radite; čime da se branite?
TEŠIĆ: Ta ono može...
ARSA: Čime, molim vas, čime može; kakvim oružjem, kojim srestvima kad vas odozgo, iz vazduha, zasipa onim nesretnim iglicama? Izvol’te se onda braniti. Kako, izvol’te mi objasniti, kako ćete se braniti, kad te zaspe kao kiša. Ili vi možada mislite da može, pa dobro, ’ajd izvolite se braniti. (Ščepa u obe šake lešnike i zasipa njima Tešića i Mitu. Ovi se bune, pokrivaju glave rukama, štite lice šakama i najzad zavlače glave pod sto. Arsa jednako uzima lešnike i zasipa ih) Nema, nema tu, gospodine, načina da se branite; voleo bih da vidim kako ćete se braniti.
MITA: Ali molim vas, gospodine Arso!
ARSA: Krijete glave; mislite vi nešto će vam to pomoći. Ništa, gospodine! Nađe vas u šancu, nađe vas u podrumu. Ne vredi ništa kriti se. (Prestao je da ih zasipa).
MITA (Izvdači gdavu): Molim lepo, gospodin Arso, silvuple!
ARSA: Dobro! Recimo verujete za aeroplane, ali je u ovome ratu bilo još mučnijih oružja. I pitam ja vas, gospodo moja, gde je ta haška konferencija, gde su ta njena rešenja i odluke? Doneli odluku da se ne upotrebljava kuršum dum-dum. Velika stvar! Dum-dum je, gospodine, cveće. Ubije jednoga čoveka, jedan dum-dum ne može da ubije više nego jednoga čoveka. Na posletku, onaj koji puca sa kuršumom dum-dum i sam je izložen opasnosti. Ne krije se, bori se kao vojnik. Ali šta ćemo sa onim srestvima koja čitave mase obaraju i to ne u borbi. Šta bi kazala haška konferencija na to, što su u ovome ratu upotrebljavani zagušljivi gasovi? I niko da mrdne prstom da protestuje!
TEŠIĆ: Pa protestovano je!
ARSA: Ko, molim?
TEŠIĆ: Ne pamtim, ne mogu da se setim.
ARSA: To je ono što ne možete da se setite! I šta je bio odgovor na taj protest? — Izmislili su još gore srestvo; izmislili su zapaljive gasove, plamenove koje vam bacaju u lice iz nekakvih sprava. I kako se tu čovek može da brani? Nema načina, razumete li, nema načina! Sipa vam u lice, sipa vam na odelo kao iz šmrka; sipa, sipa, sipa, a vi izvol’te se onda braniti. (Dočepa sifon sa sodom i počne njime da šprica Mitu). Izvol’te, pokušajte da se branite.
MITA: Ali molim vas, gospodin Arso!
ARSA (Sipa i dalje i zasipa ga po odepu, po glavi i u lice): Izvol’te, branite se ako možete. ’Ajde, što se ne branite! (Okrene se Tešiću). Ili mislite možda da bi se vi mogli braniti?
TEŠIĆ (Ustaje sa svoga mesta): Ništa ja ne mislim, priznajem da se ne mogu braniti. (Ustaje i seda na fotelju koja je kraj prozora i daleko od stola).
MITA (Brišućn se, pošto je Arsa ostavio sifon): Ja vas lepo molim, gospodine Arso, da ne govorimo više o ratu, jer ovo već prelazi svaku meru. Se tro, se tro, gospodin Arso!
ARSA: Izvinite, isprskao sam vas nešto malo. Molim vas, izvinite me! Al’ ne može, ne može da me ne ljuti to. Jer na posletku gde to vodi? I bar da se stalo na tome, al’ ne, ne gospodine! Izmislili su sumarene, izmislili brodove koji se kriju pod vodom kao kukavice i podlo i mučki napadaju. A zašto? Da utope po dve tri hiljade duša najedanput. Nedovoljni su im svi oni načini na koje su ubijali dosad, jer šta je to za njih pedeset i sto mrtvih, sitnica. Da ubiješ hiljadu treba ti petodnevna borba. To nam je dugo, treba brže ubijati — daj sumarene, koji za pet minuta ubiju dve hiljade.
TEŠIĆ: Pa i mine!
ARSA: Mine, mine opet ništa.
TEŠIĆ: Kako ništa kad je zbog mine potonula ona lađa na kojoj se utopio Betman-Holveg.
ARSA: Ama kakav Betman-Holveg; utopio se Kičener.
TEŠIĆ: A jest, njega sam i mislio.
ARSA: Drugo su mine. Metnem je, pa ti, brate, nemoj da nailaziš. To je drugo. Znam da ima mine, pazim, čuvam se, gledam da ne naiđem, a ako naiđem, to mi je. Ali ovo te traži, ide pod vodom i traži te. Ti mu se ne nadaš, sediš mirno... Čekajte, molim vas! (Ode i uzme svoj štap koji se nalazi kraj stolice do vrata i vrati se da sedne za sto, a štap zavuče pod sto). Eto, vi sedite i ne nadate se a on pod vodom i ujedanput vas zvizne! (Udari Mitu štapom po nogama).
MITA: Jaoj!
ARSA: Eto, vidite, i ne nadate se, a ne možete se braniti. Izvol’te se braniti ako možete. (Razmaje se štapom pod stolom).
MITA (Digne noge na kanabe): Ali, molim vas, gospodin Arso, umirite se zaboga, pa nismo mi došli ovde da ratujemo. Nom de dije!
ARSA: Izvol’te se braniti, da vidim kako se možete braniti!
MITA (Sa skupljenim nogama na kanabetu): Priznajem, po Bogu brate, priznajem, ne mogu se braniti.
ARSA (Prestane): Ne možete, dabome! A zašto ne možete? Zato što je podlo, zato što je podmuklo. I mislite da je to sve? (Metne štap kraj stolice na kojoj je sedeo Tešić).
MITA (Hteo je da skine noge sa kanabeta): Ama, zar ima još?
ARSA: Šta kažete; da l’ ima još?! Ima, gospodine!
MITA (Trgne se i opet skupi noge): Pa dobro, nek ima, ne moramo mi valjda sve vrste oružja da oprobamo! Sifi! Sifi!
ARSA (I ne slušajući ga): Je l’ ima? (Okrene se Tešiću). I on pita je l’ ima? (Razdere se). A tank, gospodine? Jeste li čuli koj’ put za tank?
MITA: Uj, uj! Čuo sam, nek ide do đavola, čuo sam. (Skine bojažljivo i obazrivo noge).
ARSA: Čuli ste dakle za tank?
TEŠIĆ: Kažu u Albaniji je čuda pravio.
ARSA: Eto ti sad, ama kakav tank u Albaniji? Pa znate li vi šta je to tank? To je, gospodine moj, najkrvavija smrtonosna sprava iz ovoga rata. Zamislite vi jednu užasnu spravu koja ne vidi, ne gleda, a gazi i ruši sve pred sobom. Ide, ide, ide, zatrpava šančeve, prevaljuje brda, gazi ljude i mesi ih kao pitu, a, što je glavno, ne možeš se braniti ni bombom, ni mitraljezom, ni puškom, ni bajonetom. Ničim se ne možeš braniti. Molim vas, kako se vi možete braniti od jedne gvozdene napasti koja nema ni oči, ni uši i ćoravo se valja i gazi. ’Ajd da vidim kako se možete braniti! (Ščepa štap sa stolice, a Mita odmah digne noge na kanabe). Vi mislite da može? E pa lepo, da vidimo kako ćete se braniti. Baš sam radoznao da vidim kako ćete se braniti. (Ide do vrata i uzima drugi štap koji je tamo Tešić ostavio pri dolasku).
MITA: Ama verujemo vam, zaboga! Ne možemo se braniti! Enposibl defandr!
ARSA: Molim vas, samo primera radi, samo primera radi! (Skine sa onog drugog stola čaršav i nabije ga sebi na glavu, u svaku ruku uzme po jedan štap i stane ih okretati u vazduhu. On kreće po sobi tako i ne videći ništa, sve obara pred sobom, stolove, stolice i sve što naiđe, prateći sve to još rečima). Izvol’te, izvol’te se braniti, izvol’te ako možete!
MITA: Jaoj, po Bogu brate! (Skočio je sasvim na kanabe i priljubio se uza zid).
TEŠIĆ: Ovo je strašno! Kao da smo na Kajmakčalanu! (On je legao na patos i pokrio se foteljom preko glave i leđa).
ARSA: Izvol’te, izvol’te se braniti, molim vas!
|