Светислав и Милева/30
7.
МИЛИЦА СТУПИ, ПРЕЂАШЊИ
МИЛИЦА: Милево, чедо, опет те видим!
МИЛЕВА: (ступи један корак натраг). О, небо, како ме јако искушаваш!
МИЛИЦА: Милево, кћери! Ти се устручаваш од мене?! (Загрли је). Бедна страдалнице, тугом изморена, и матер си твоју из памети изгубила!
ДАНИЦА: Ах!
МИЛЕВА: (грли нежно матер своју, и ништа не говори).
ОСМАН: (ухвати Милицу за руку). Жено, ти царици на путу стојиш.
МИЛЕВА: На путу?! Ја сам њена мати.
ОСМАН: Она мора одлазити.
МИЛИЦА: Човече, куда?
ОСМАН: Видећеш.
МИЛИЦА: Ја ништа не разумем. Данице, говори ти.
ДАНИЦА: Ах, светла кнегињо: Милеву на смрт воде!
МИЛИЦА: (препадне се). О Боже! А зашто?
ОСМАН: То најбоље цар Бајазит зна. Уклони се и пуштај царицу на опредељено место.
МИЛИЦА: Где је, где је Бајазит, да с њим најпре говорим?
ОСМАН: Он је у табору.
МИЛИЦА: И без његовога присуства кћи моја да погине?!
ОСМАН: Тако његова воља заповеда.
МИЛИЦА: О, немој, немој: остави докле се ја с њиме не разговорим!
ОСМАН: То не може бити.
МИЛИЦА: Човече, имаш ли и ти кћер, сина, оца, матер?
ОСМАН: Све бадава! Хајде, царице! Дао сам ти доста времена.
МИЛИЦА: (клекне и обгрли му колена). Јеси ли човек? Знаш ли шта је мати? Поклони нам неколико тренутака, да дете моје загрлим, да је утешим.
ОСМАН: (отргне се од ње). Тебе је ђаво донео, да ме мучиш. (Повуче Милеву). Полази, док ниси на овом месту проклету душу своју испустила!
МИЛИЦА: (обгрли га). Боље мене води, а поштеди дете моје!
ОСМАН: (погледа је). Ђаволе!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|