Сведочења о покатоличавању Срба

О дјеловању жупника Јосипа Орлића на покрштавању Срба

ЈОСИП ВАЛЕНТИЋ. О дјеловању жупника Јосипа Орлића на покрштавању Срба, Валентић, иначе земљорадник из Суње, каже:

Валентић: О прекрштавању Срба толико ми није познато. Пред слом Југославије, дјеловањем жупника Јосипа Орлића, основане су организације, које тако рећи нису никада постојале, организације »католичких мужева«, »католичких жена« и »крижара«. Они који нису хтјели да иду у те организације, називани су комунистима и безвјерницима. Након окупације наше земље, сви ти руководиоци крижара, католичких мужева, добили су одмах титуле и прихватили оружје у руке, као на примјер Милан Мајевић, који је добио титулу мајора, крижар Иван Валентић, који је био за вријеме Југославије предсједник крижара, а послије кољач, те су 24. априла 1941. дотјерали све Србе мушкарце из околних села у двориште касарне и ту… било је овдје православних попова и учитеља, које су на мртво испребијали. Затим је настало неко вријеме затишје, а неко вријеме касније усташе су дотјерали школарца Мичуна. Они су га дотјерали у Сисак и тамо мучили 4 дана; 2. VIII 1941. убијен је на звјерски начин, у 3 сата послије подне. Када је дошла његова мајка и донијела му јело, они су је ухапсили и навечер сакупили све Србе који су живјели у Суњи — били су добри Суњани, живјели су с нама сложно и, дапаче, гласали су за HSS и SDK. Побрали су све мушкарце и три жене. Водили су их у два правца на Саву, везане жицом. По двадесет су их бацали у Саву и поубијали, а на Селишту исто тако. Убијање је трајало 8 дана, до 8. VIII 1941, те је за тих 8 дана побијено око 350 људи, који су закопани на Мртвишту. 2. VIII 1941. отишла је једна — како су се хвалили — крвава сатнија, под заповједништвом Рудолфа Блажевића, и убијала Србе, како се говорило, неколико хиљада, а када су наишли на два транспорта који су спремали за Њемачку, на станици у Костајници, они су их распустили, новац опљачкали и све постријељали. 9. VIII 1941. долазим жупнику и кажем му, како би било да спремимо једну депутацију Павелићу, да видимо што је на ствари. Јер то су људи који су поштени, који нису ништа криви. Он је то отклонио и рекао: »Ја овога пута нећу ићи, ја ћу касније». Он је послије заиста ишао, али с усташким поручником Стјепаном Стјепановићем. Долази Дионизије Јуричев, одсједа у његову жупном стану и спремају прекрштавање. Дошла им је једна жена из Суње, звала се Десанка Павловић, и замолила га да је прекрсти. Он јој је казао да ће је прекрстити, али када му је рекла да није вјенчана, а да има троје дјеце, одговорио јој је: »Ми такове не прекрштавамо. Али и онако свеједно је да ли се крстите или не, неће вас остати ни толико колико капи на ситу« — Затим је настало крштење и затишје до мјесеца сијечња 1943; 15. сијечња долази Дионизије и спрема акцију на Свињицу. Заједно с усташама тјерао је Србе, а када су их сакупили на једноме мјесту, усташе су му говорили: »Ти си их крстио«. Он је рекао: »Ја сам их крстио, ја ћу их и убијати.«  — Затим одоше у Свињицу, гдје Дионизије нареди које се куће имају палити, а он је сам батинао неке жене, чији су мужеви побјегли у шуму. Након тога вратили су се у село Вињачку, гдје су сви тако рећи били покрштени. Долазе у то село, опкољавају га и становнике тјерају у Јасеновац. Мали се број спасио од оних који су отјерани. Нема трага од 200 људи. Свим тиме руководили су крижари, као Орлић Иван и други. Они су данас у шуми, поново под именом крижара, а заправо су кољачи.

Злочиначке делатности у Чунтићком самостану

ЂУРО МАЛОВИЋ. Рођен у Хрватском Цунтићу, по занимању жељезничар, свједочи о петоколонашкој дјелатности у Чунтићком самостану

Свједок: За вријеме бивше Југославије дошао је к нама свећеник по имену Стјепан Холевачки. Он је почео да организира хрватско сељаштво, »крижарско братство и крижарско сестринство«. Људи млађи од 20 година — то су били млади крижари, а они око 40 година су били у »крижарском братству«. Они су држали разне састанке и на њима он је тумачио како Хрвати треба да се организирају и како је блажени Никола Тавелић водио борбу против Турака и против оних који су били против свећеника. Најзад, како ће они који се буду борили у крижарским редовима, постати блажени. Послије су дошли фратри фрањевци. Од њих су три фратра служили мису, а остали су били обични лаици. Дошли су с једним камионом и почели да се увлаче у организацију HSS, да се везују са свим политичарима и да одржавају с њима састанке. У 1939. години најприје је у нашем селу био гвардијан неки Дионизије Андрашец. Онда је дошао Херман Кенавија и он је остао на гвардији Цунтићког самостана. Једне недјеље ја сам био у цркви и он је почео да позива народ, младиће, да дођу к њему у канцеларију жупног уреда, да се јаве ради неке обавијести. Јавило се око 20 и уписало се. Ја нисам знао што је било, а послије сам дознао. Они су одржавали своје редовне састанке, а послије мјесец дана почели су да тумаче народу да је то једна »католичка акција«, да је то католичко друштво. Већ 1940. године људи из ове организације почели су да привлаче наше млађе да се упишу у организацију и почели су говорити да су они неки усташе. Ја дотле нисам био чуо за усташе и за Павелића, али су они казали да је њима говорио о томе фратар Кенавија, да је Павелић у Италији и да је он слушао преко радио-апарата који има у самостану, да ће Павелић с усташама доћи једног дана и да ће доћи на власт у Хрватској. Већ пред сам рат ти су састанци учестали. Мјесец дана пред преокрет 1941, сваке вечери тај гвардијан је позивао те такозване усташе да слушају радио-вијести, јер да говори Анте Павелић из Италије. Наравно, ишли су тамо људи и из других села да чују што је, што се хоће и како ће рат испасти. Ишао сам једанпут и ја. Око поноћи чуо сам некакав говор, а гвардијан је причао да је то говорио Анте Павелић, који је хвалио Њемачку и Италију и рекао да ће једнога дана пропасти Југославија и да ће они из емиграције доћи на власт. Баш у ноћи 9. травња увечер — ја као младић нисам још био за војску, био сам неборац — дигнем су ујутро и веле — преокрет. Веле: основана је и проглашена »Независна Држава Хрватска«, Анте Павелић је дошао из Италије и он је поглавник. Изађем ван у село, нигдје једног млађег човјека, нема фратара. Гдје су? Отишли су у Петрињу. Фратри у Петрињу, а такозвани усташе дочекивали су бившу југословенску војску, разоружавали је, скидали шињеле људима, скидали блузе, одузимали оружје … Око подне дошао је један луксузни ауто у село. И тко излази из њега? Излази гвардијан Херман Кенавија. У задњем дијелу тога аутомобила било је око 20 карабина. Гвардијан је то одвезао у самостан и рекао да они који немају оружје, дођу да га добију, јер да ће ићи на поједина мјеста да разоружавају бившу југославенску војску. Додајем још и ово. Гвардијан је пред сам преокрет имао 3 ловачке пушке. С једном је он био задужен и ловио, с другом неки Бенко Цига, сада негдје у Иванић--Граду, а с трећом неки млади Корнер. Бенко и Херман имали су и пиштоље. Ове пушке дуплонке они су подијелили такозваним усташама, с којима су ови у првом моменту разоружавали југословенску војску. Послије преокрета гвардијан је отишао у Петрињу и тамо се састао с Румлером, послије генералом, који је, колико ми је познато, био родом Петрињац. Хумлер је био начелник града Петриња, а Херман је постављен за начелника опћине Јабуковац, гдје је он поставио неког Ловрековића Марка за тајника опћине, а Томазинића Јосипа за повјереника. Као начелник опћине, Херман је издао проглас и наредио пандурима да по селу разгласе да се имају сви православци прекрстити на католичку вјеру. Видећи да усташе врше терор, да отимају, да свлаче одијела, да свлаче обућу и остављају људе босе по снијегу, људи су долазили у католичку цркву св. Антуна и тамо носили којекакве дарове — пилиће, овце, свиње, телад, вино, ракију… Све су то возили у тај фрањевачки самостан. Наравна ствар, руководилац свега тога показао се гвардијан. И збиља, вршили су упис за покрштавање и давали су неке мале цедуљице, да се ништа не треба бојати. Након тога говорио је Херман у цркви са проповиједаонице, да Срби уопће не могу да остану у Хрватској и да српска нога не смије да хода више по хрватској земљи. Послије свега овога, они који се нису дотле уписали за прекрштавање, долазили су и уписивали се. Мијењали су имена са Јован на Иван, од Стеван на Стјепан. Људи су долазили и косити и орати. Радили су све. Међутим, одједанпут је дошао глас из опћине Јабуковац, од начелника Хермана, да је издан налог да се има 18 најбогатијих газда православаца иселити у Србију. Тако је и било. Они су иселили, око 18—20 фамилија, и ти су људи могли понијети са собом само оно што се могло узети у руке. Збиља је било мизерно што су носили, јер је 20 фамилија са свим што су понијели, могло стати у један камион, а то су били најбогатији људи из опћине. Након тога тај исти гвардијан припасао је пиштољ, знам га врло добро, био је војно-државни »ФН«. Послије исељавања ових богатих породица православаца у Србију они су отишли у њихове куће и на њихова имања. Повели су са собом кола. Све најбоље и вриједније ствари покупили су фратри за себе, а остало, мање вриједно, подијелили су усташама. Дијелио је гвардијан. Као руководиоца за покрштавање послао је у село Маја онога Цигу, и он је ишао свако јутро тамо и вршио уписивање. Док сам још радио на прузи, Бенко Циго је увијек носио пиштољ. Имао је фратарску мантију, опасач и пиштољ, а поврх свега тога један црни дуг капут. Свакога дана видио сам код њега пиштољ, а гвардијан Херман имао је пиштољ чак и у цркви. Кад је служио мису, он је био у црквеној одјећи, а кад би то свлачио, остајао је на њему фратарски штрик и пиштољ. Видно је било кад је то носио, што значи да је тиме пријетио људима, који неће да се прекрштавају . . . Предсједник: Имате још нешто? Свједок: Имам још. Одмах послије тога, у мјесецу српњу, издао је он налог усташама, то је било негдје око 24. и 25. српња, да имаду отићи у српска села Цунтиће, Клинац, Доње и Горње Млинаге … и да покупе све људе и кажу им да се лијепо спреме и да их поведу све, да ће бити покрштени код цркве св. Антуна. Сви ти усташе су отишли, ја нисам био у селу, већ сам радио, али знам да су отишли ујутро. Наравна ствар, људи су се уплашили, спремили су се за зло, спремили су се и обукли у чисто рубље и одијела и пошли до цркве св. Антуна. Кад су дошли до цркве, видјели су да тамо нема никога, нити надбискупа нити фратра. Веле, идемо до Чунтића. Испод бријега, пола километра, тамо је једна велика равница, и отишли су доље. Кад су дошли доље, видјели су масу људи, и око масе ланац усташа. Одмах су они знали да се ту нешто куха. Стрпали су све људе у круг, а около су били усташе. Тамо је био, наравна ствар, гвардијан. Бенко Цига се није видио, него сам гвардијан. Тамо су усташе натјерали људе да играју коло, да пјевају неке српске пјесме — и што ја знам — неке су батинали кундаком, жицом… и на концу стријељали двојицу-тројицу. Судац пријеког суда из Петриње, Турки, био је онај који је из пушкомитраљеза пуцао два до три пута и којом приликом је погинуло 4—5 људи. Кад им је било доста иживљавања, наручили су влак и стрпали у вагоне те људе и одвезли у Грабовац. Тамо су их дочекали други усташе и — поклали. Све пљачке које су вршене преко опћине, наравна ствар, односиле су се у самостан. Како сам рекао, кад су се доселили у Хрватске Чунтиће, дошли су с једним камионом, а у 1941. години у десетом или једанаестом мјесецу 50 камиона је морало вући што су имали. Ту је било натрпано да је била страхота за гледати. Онда су гвардијану долазили, на разне састанке, др Пук из Глине, за којег се сјећам да је био министар правосуђа, др Ребок, који је био у болници у Глини, затим генерал Румлер. . . Негдје у мјесецу студеном дошао је неки пуковник Мрак, — ја вјерујем да сте ви чули за пуковника Мрака, он је први почео вршити злодјела на Банији — и пуковник Мрак, кад је требао информације, није ишао никоме другоме него гвардијану. Овај гвардијан био је и код убијања и прекрштавања, имао је везе с повјереником, таборником, усташама . . . Кад је 1942. видио да се народноослободилачка борба раширила и да њему ту нема опстанка, онда је почео одлазити у Загреб, Сисак, Карловац.. . Било му је нешто сумњиво. Наравна ствар, 1942. године у српњу мјесецу партизани су ослободили Хрватске Цунтиће; гвардијан није био у селу, него се налазио у Загребу, а остали су се фратри увукли у торањ у цркву св. Антуна и тамо остали. Они су повукли све љестве и партизани нису могли до њих. Кад су дошли усташе у то село, партизани су се повукли и фратри су отишли у Петрињу, и онда се више нису вратили. Некако баш код усташа у Чунтићу, којих је било из мојег села 80, слушао сам да су видјели Хермана Кенавију, гвардијана, да је био у усташкој униформи, да су га видјели у Загребу, а ја сам лично видио 1942. године неког обичног лаика Корнелија, то је био један мизерни побожни човјек. Једанпут дођем у Загреб и сретнем њега на Јелачићеву тргу у усташкој униформи. Питам: »Што је с тобом Корнелије?«  Он каже: »Ето другог круха немам, ја сам био за то прије, па сам и данас«. И тако је то прошло, па од тада их нема код нас.

Свједочење о покрштавању Срба у Погановцима

БОЖО ЛИОВИЋ. Рођен је у Осијеку 1890. године, по народности Хрват. Свједочи о покрштавању Срба у Погановцима

Свједок:Познато ми је да је четири пута долазио к нама аутомобилом Сидоније Соле, да је одлазио кнезу »културбундаша«, сазивао је народ и позивао да се покрштава и пријетио је логорима и Србијом. Предсједник: Да ли се народ прекрштавао? Свједок: Народ се није хтио прекрштавати и спремљено је било читаво село у логор у Пожегу. Након два мјесеца сви су били насилно расељени и доведен је народ из околице Нашица, из Далмације и Херцеговине. Након два мјесеца људи су се вратили из Пожеге и онда је народ прогањан и насилно прекрштаван и постављен је неки млади католички жупник. Предсједник:Што је он сада? Свједок: Фратар у Нашицама. Предсједник: Што Вам је још познато? Свједок: Познато ми је да је Сидоније долазио сеоском кнезу Хитлу »културбундашу«, да му је издавао наредбе и онда је овај плашио народ. Познато ми је да је народ прекрштаван. Има пуно тога, хисторија би се могла написати. Предсједник: Да ли су они учили те Србе католичком вјеронауку? Свједок:Учио их је један млади свећеник. Мене то није интересирало, ја сам Хрват и није ме интересирало да присуствујем томе послу. Јавни тужилац:Да ли је народ био одушевљен што оставља своју вјеру? Свједок:Не знам да ли су били одушевљени, кад су се морали прекрштавати и људи од 70 и више година и прелазити на другу вјеру. Јавни тужилац: Што је било послије прекрштавања: Свједок: Послије су били прогнани у разне логоре и ја сам био отјеран преко тога кнеза Хитла. Иначе су по кућама тукли људе и убијено је око 130 особа касније…

Активности жупника Јосипа Асталоша на покрштавању

ЛУДВИГ КОНТИК. Рођен је у Дарувару 1905. године, радио је као стројар у Даљу, по народности Чех. Говори о активности жупника Јосипа Асталоша на покрштавању

Предсједник: Што Вам је познато о насилном прекрштаван ју Срба у Даљу? Свједок:Наш жупник Јосип Асталош по слому Југославије узео је одмах цијелу власт под себе и распустио цијелу стару опћину. Намјестио је друге чиновнике и полицију. Дао је затим похватати неке угледне Србе од којих се тројица више никада нису вратили. Предсједник: Да ли је у Вашем мјесту било прекрштавања? Свједок:Било је, мислим, у јесен. Предсједник: Како је дошло до тога прекрштавања? Свједок: Дошло је услијед тога што је жупник Асталош казао да се морају прекрстити сви Срби. Предсједник: Тко му је помогао у томе? Свједок:Усташке власти, пошто је он организирао тамо усташе. Предсједник: Да ли је цијело село тада, да ли су многи људи прешли на католичку вјеру? Свједок: Јесу, а који нису хтјели, били су отјерани доље у Србију. Предсједник: А они који су прешли на католичку вјеру, да ли су били послије у миру? Свједок: Испочетка су тражили од њих да науче вјеронаук и неки фрањевац Берковић учио их је неколико дана вјеронаук, 8 или 10 дана. Предсједник: А послије, кад су прешли на католичку вјеру, да ли су били у миру или су их прогањали усташе? Свједок: Послије тога, како бих рекао… неки нису хтјели да се прекрсте. Многи су бјежали којекуда. Иначе, док се прекрштавало, биле су пуне улице усташа. Предсједник: Одакле су дошли ти усташе? Свједок: Не знам точно, али их је било и из села, а било је сигурно и из Осијека . . .

Сведочење о делатности свештеника Сидонија Шолца на покрштавању

ЈОЗО МИКОЛАШЕВИЋ. Рођен у Подгарачу 1916. године, а живи у Будимцима, по занимању је ужар. По народности Хрват. Свједочи о дјелатности свештеника Сидонија Шолца на покрштавању

Предсједник: Што вам је познато о прекрштавању Срба у Будимцима? Свједок:Свећеник Сидоније и усташки логорник Хрипко дошли су у село, сазвали народ и држали говор, а након тога дошло је наређење да се народ сакупи и да ће се извршити прекрштавање. Народ је молио у Нашице да се то продужи, дочим је наређење дошло да се смјеста има провести и тога дана било је све спремно за прекрштавање. На прекрштавање је дошао Сидоније с више усташких официра, а из Осијека велики жупан Хефер такођер с више официра. Прекрштавање је обављено у цркви. Предсједник: Да ли је који од њих посебно потписао неку молбу, у којој моли да му се дозволи пријелаз у католичку вјеру? Свједок: Није. Предсједник: Него су се сви ђутуре прекрстили? Свједок:Јест. Предсједник Да ли су то ти људи радо чинили? Свједок:Нису, него под притиском усташа. Предсједник: Је ли село Будимци хрватско или српско село? Свједок:Село је српско, само нас има 4 Хрвата. Предсједник: Да ли је село послије прекрштавања прогоњено од усташа? Свједок:Касније су дошли усташе у село и отјерали у логор сав народ. Пред црквом су им држали говор и казали: зашто хране партизане? Жена Милица Стојшић казала је на то да мора да храни кад долазе с пушком у руци, а усташе су је нато бацили у ватру, јер су домови горјели. Предсједник: Дакле, није им користило што су прешли на католичку вјеру? Свједок:Није. Отјерани су у логор, а погинуло их је у селу 318. Предсједник: Осим оних који су погинули у борби? Свједок: Јест.

О покрштавању Срба од стране свештеника Фрање Шегуле и Јосипа Асталоша

МАРИЈА САБО. Живјела у Бијелом Брду у вријеме покрштавања Срба од стране свештеника Фрање Шегуле и Јосипа Асталоша:

Свједок:1941. године становала сам у Бијелом Брду, мјесту гдје сам рођена… 1941, одмах по окупацији земље, дошао је свећеник Шегула Фрањо из Осијека и свећеник Асталош из Даља и они су позивали Србе да се прекрсте на католичку вјеру. Како се Срби нису одазвали том позиву, 27. ИX 1941. године једне ноћи покупили су 15 фамилија и отјерали у логор. Послије тога свећеник Фрањо Шегула казао је за вријеме проповиједи Србима, нека се прекрсте и нека не слиједе пут ових 15 фамилија које се налазе у логору. Послије тога издан је сваком кућанству позив, да дођу у опћину код биљежника Мастањевића, да потпишу готове молбе, које су биле сачињене с тим да они сами моле да им се дозволи пријелаз на католичку вјеру. И наравно, Срби, који су били заплашени и хтјели да сачувају живот, отишли су — око 400 фамилија — и потписали молбе. 26. X били су прекрштени и ја сам била присутна том прекрштавању. Многи су људи плакали, било им је тешко да напусте своју вјеру, што морају пријећи на другу вјеру. Предсједник: Тко је водио то прекрштавање? Свједок: Сегула Фрањо, свећеник у Бијелом Брду, а с њиме и Асталош из Даља. Предсједник: Да ли су долозили усташе кад је било прекрштавања? Свједок: На дан прекрштавања долазили су усташе, а била су и три фратра, из Осијека, но имена им не знам. Предсједник: Јесу ли свећеници морали видјети како људи плачу? Свједок: Морали су видјети, кад сам видјела и ја. Предсједник: Могуће нису? Свједок: Морали су. Предсједник: Да ли је било послије прогона Срба? Свједок: Било је 30 фамилија, које нису хтјеле да пређу на католичку вјеру. Тих 30 фамилија, које нису хтјеле да пређу, протјерано је у Њемачку на рад. Предсједник: А ови остали? Свједок: A они су били прогањани. Дапаче, око 360 дотјерано је у логор Земун. Тамо је 56 погинуло, док су се остали касније враћали. Предсједник: Да ли су ови Срби, у Бијелом Брду, у часу кад су прелазили на католичку вјеру, имали слободну вољу и здрав разум? Свједок: Нису имали. Јавни тужилац: Што се догодило с православном црквом у том селу? Свједок: Православна црква је преуређена у католичку, а све драгоцјености су свећеници однијели у Осијек.

О сарадњи свештеника и усташа на покрштавању

ДАНЕ ВРКЉАН. Свједочи о сарадњи свештеника и усташа на покрштавању:

Предсједник: Сто Вам је познато о прекрштавању Срба. Свједок: Познато ми је толико: неколико дана послије доласка окупатора у наш крај 1941. г. наредили су усташе да ће се одржати манифестација у нашем селу. Наше село има пола Хрвата, пола Срба. Они су рекли да без разлике старо или младо, сви да морају доћи пред оне који ће доћи из Осијека на зборовање. Прикупило се око 600 људи. С аутом из Осијека дошао је бивши жупан Стјепан Хефер са двојицом непознатих усташа. Заједно с њима дошао је и жупник Иванчић из Бродјанаца. Кад је дошао тај жупник, речено је да се одржи манифестација. У поворци напријед су ишла дјеца, иза њих одрасли момци и дјевојке, а иза тога стари људи и жене. Ишли су кроз село. Свећеник Иванчић ишао је пред њима и како је ишао, тако је пред њима дао да се вичу пароле. Дижући прст у зрак и вичући: Павелић, Павелић, Павелић! — а кад је хтио да се парола окрене на Анте, онда је окренуо руку и викао: Анте, Анте! Усташе су ишли око публике, око самог народа и гледали да ли можда има тко да не виче, да би се одмах нашли код њега. Идући тим путем, дошли су пред цркву, пред вратима које је била саграђена трибина. Први је народу говорио бивши жупан Стјепан Хефер, затим први и други усташа из Загреба, а четврти је говорио жупник Иванчић. Он је у свом говору рекао: »Да вам подвучем неке ствари које су ова господа изоставила«. На примјер рекао је: »Све оне терете које је поднио наш поглавник за вријеме емиграције заједно са својим колегама који су били с њиме — тко је крив за те терете? Свему томе је крив српски народ, дакле Србин! У нашој хрватској земљи Срби не смију да постоје — 'тјерај псине преко Дрине' — а ми имамо добра мајстора који ће их удесити. А знате ли тко је тај мајстор? Тај мајстор је наш поглавник«. Затим је још рекао како мајстор поставља шеширџију — капурџију, показујући на главу — да је неће никада више скинути. Послије говора трајала је пијанка цијелу ноћ, пекли су се прасци итд. Неколико дана иза тога вратио се жупник Иванчић у наше село с ондашњим усташким таборником Стјепаном Казонићем. Цијелу ноћ су пили, а сутрадан отишли натраг. Друге ноћи тај усташки таборник отјерао је 15 људи из нашег села, 15 Срба, и исте ноћи, између Осијека и Чапљине, на једној пустари, избио их је на мртво име, извео у шанац и потукао. Након недјељу дана дошао је поново жупник Иванчић у наше село да одржи мису. Послије одржане мисе пошао је у усташки табор. Тамо, пред вратима, видио сам, чекао је неки Симо Вуковић, отац осморо дјеце, да би тражио коње који су му остали код бивше југословенске војске. Кад је тај човјек прошао испред усташког табора, Иванчић се вратио натраг у табор и кроз сат времена усташе су отишли и ухапсили тог човјека. Исте вечери на крају села он је одведен на канал, тамо избатинан и измрцварен и сутрадан нађен мртав. Након тога, по прилици 8 дана, дошао је жупник Иванчић на прекрштење Срба у нашем селу. Он је говорио: »Тко се од Срба покрсти, тај ће остати миран и тај ће моћи остати овдје» , и објавио им је да уче вјеронаук и да ће морати учити молити без разлике сви. Кад је касније доиста дошао да одржава вјеронаук, водио је са собом усташе с пушком у руци. Они су водили рачуна тко није из села дошао и тко је изостајао. Навече, питао је људе зашто тај и тај није дошао. Тако, на примјер, једна другарица — Боја Половина — није дошла. Питао је њена мужа гдје му је жена, а он ће му: »Жена ми је болесна» . И факат, жена је била у другом стању и није могла да дође. Он одмах пошаље на то усташе да иду и дотјерају је. Кад су они отишли, рекли су њену мужу нека иде и он с њима, да виде што је са женом. Срели су је у селу и с погрдним повицима на њу: »Марш кучко једна!» Кад поједини човјек није знао нешто из вјеронаука — па сваком човјеку не може остати све у глави, јер је кратко вријеме учења — они су наређивали да се мора јавити сваких четири сата код њега (жупника), 4 км далеко од Бродјанаца. На прекрштење дошли су Хефер и усташе из дотичног села. Послије прекрштавања држали су пијанку читав дан. Није прошло ни неколико дана, видио сам око 14 људи, како их тјерају у логор, иако су се покрстили и макар је сваки од дотичних платио 70 динара за прекрштење. Од тих људи у логору погинула су двојица, остали су били враћени у логор у Градишку. Иза тога, у 1943. години, у јесен, лично сам ја видио, као и неки Ђоко Митровић, мој комшија, — састајали смо се између 11 и 12 сати — иде жупник Иванчић с таборником Стјепаном Казонићем и још с неких 15 усташа, обучен у усташко одијело, с пушком у руци, из акције у Погановцима. Дошли су до школе. Одавде је жупник ноћу отишао кући у Ваганац да га не би народ видио.

О насилном покрштавању од стране свештеника Јакоба Шеба

ИВАН ВИЧИЋ. Студент агрономије из Осијека, о насилном покрштавању од стране свештеника Јакоба Шеба:

Свједок: 1941. у Осијеку на свим проповиједима које су држали католички свећеници, проповиједали су да се Срби требају прекрстити. Знам толико да су се одржавали некакви сатови вјеронаука за те православце и након 2—3 пута што су ишли на тај вјеронаук били су прекрштавани. Толико знам о прекрштавању. Предсједник: Да ли сте примијетили да Срби добровољно прелазе на католичку вјеру? Свједок: Моји школски колеге нису добровољно прелазили. Предсједник: И они су морали пријећи? Свједок: Да. Предсједник: Тко их је силио? Свједок: Углавном Шеб Јакоб, који је тада био катехета на школи. Говорио је да се морају прекрстити, иначе да их неће примити у школу. Предсједник: Да ли сте још нешто примијетили што се подузимало против Срба? Свједок: Знам да су у Осијеку Срби били хапшени. Једне ноћи били су хапшени готово масовно. Послије тога су били одведени у логоре.

О акцији фратара око покрштавања на челу са Дионизијем Јуричевим

МИХАЈИЛО ЂУРИЧИЋ. Свједочи о акцији фратара око покрштавања на челу са Дионизијем Јуричевим: Предсједник: Што Вам је познато о прогонима Срба и о насилном прекрштавању? Свједок: Углавном ми је познато ово: 1941. године, мјесеца листопада дошло је у наше село неколико фратара и у заједници с усташким повјереником позвали су народ да дође учити вјеронаук ради пријелаза на католичку вјеру. Међу тим фратрима био је један, којем сам запамтио име, Дионизије Јуричев, који је, када се народ сакупио, рекао: »Тко не пријеђе на католичку вјеру, нема му мјеста у НДХ, јер у НДХ могу живјети само Хрвати и нитко други«. То је учење трајало једно 8 дана и када је завршено, приређен је банкет на којем је било присутно више усташких официра и жупника. Ту су они држали разне говоранције и тумачили народу, којег су били скупили на тај банкет, да му не пријети никаква опасност — то је била мала општина са око 2.700 становника, све Срба — јер су сви постали лојални грађани НДХ. Ту су одмах оставили једног жупника, Аугуста Краља, који је почео сваке недјеље одржавати мисе, организирати хорове који су пјевали у цркви и слично. Он је био тамо готово годину дана. Увијек је тумачио народу да смо ми Хрвати и да нисмо никада били Срби, него су нас својевремено покрстили и зато се сада не требамо ничега бојати. Скоро годину дана иза тога, почетком листопада 1942. године, дошла је једна група усташа у село и тамо се настанила. Тај жупник је чешће пута свраћао к мени и показивао се не само као духовни пастир него и као пријатељ. Када сам га упитао што значи да су ту усташе дошли, он ми је рекао да не пријети никаква опасност. У околици се догађало свашта, премда је код нас било мирно, па сам се интересирао и ја, као и цијели народ, што ће бити. Он је мени јамчио да нема опасности и рекао да ја то протумачим и другима, пошто се с њима више састајем. Међутим, поред свега, трећи дан иза тога, 13. листопада 1942. године, у ноћи, велики број јасеновачких усташа опколио је цијелу опћину, а да за то нитко није знао. Нисмо се надали па нисмо ни постављали страже, а та групица која је била у селу, ваљда је припремала терен. Ја сам у свањивање —било је магловито — пошао цестом у сусједно село. Међутим, ти усташе одмах су ме на цести зграбили и потјерали с неколико комшија цестом уз село. На средини села сретнем другу групу усташа који су пред собом гонили жене и дјецу, напола голе, онако како су их истјерали из кревета. С тим усташама иде и наш жупник Аугуст Краљ, који је имао мантију до кољена, доста блатан, како је преко росних ливада и ораница ишао и показивао пут усташама, како да опколе опћину да не бисмо могли побјећи у шуму. Питао сам га: »Што то значи, велечасни?« »Не бојте се ништа, идете до Саве и вратит ћете се својим кућама. Немојте да би нетко бјежао« — одговорио је он. Нисам му вјеровао. Искористио сам гужву и, како је било магловито, побјегао сам у шуму. Усташе су похватали око 2.000 душа и отјерали све у Јасеновац. Нас око 500, који смо утекли, након три дана, кад смо се вратили у село, нашли смо тамо 34 жртве, које су биле на све могуће начине изнакажене. Међу њима била је једна дјевојка која је на колац набијена, једном младићу били су одсјекли поједине дијелове тијела… Неки су од њих убијени тупим предметима и на све, могуће начине изнакажени. Ми смо њих сахранили и дознали касније да је тај жупник унапријед исходио премјештај из села. Он је отишао заједно с усташама, јер су и он и усташе добили око 40 кола и превезли његове ствари, а такођер и ствари из комшијских кућа, које су биле опљачкане. Он је отишао у Суњу и тамо је остао. Јавни тужилац: Гдје је сада тај жупник? Свједок: Ми не знамо. Био је до прошле године у Суњи жупник. Ја сада живим у Суњи, гдје сам дошао прошле године у коловозу. Био је тамо и почео с оним »пастирским писмом« тумачити народу да су партизани безвјерници, да они нагоне коње у цркву, да спавају у црквама, да цркве нису за њих светиња… Међутим, људи су почели увиђати да је он против народа. Он је то опазио и једног дана је нестао, а да нитко не зна куда и што је с њиме. Дошао је други жупник и послије се и тај премјестио, сада је трећи. Не знамо гдје је Аугуст Краљ. Док је био у Боку, имао је мотор и сваких 8 дана је ишао у Загреб. Недјељом би одржао мису, остао би у Боку дан-два, а онда је одлазио у Загреб… Јавни тужилац: Ишао је у Загреб сваке недјеље? Свједок: Сваке недјеље. Јавни тужилац: А ту је на оптуженичкој клупи данас надбискуп Степинац, који каже да уопће није знао да су тако од усташа убијани и страдали људи у оно вријеме, а најмање да су свећеници имали с тим посла. То он све вријеме тврди на процесу. Што мислите о томе? Свједок: То што сам ја рекао, то није само мени познато, него 2—4 стотине њих из мојега села могу доћи и потврдити све што сам ја рекао. (У дворани дуготрајан пљесак.) Предсједник: Ви сте рекли да је из ваше опћине, Црквени Бок, двије тисуће људи одведено у Јасеновац? Свједок:Да. Предсједник: Да ли су се вратили кућама? Свједок: Остало их је тамо само осам, али то је било више под притиском, јер пет стотина способних је побјегло у шуму, а стотину у Банију у партизане. У Трокуту, гдје живи већи дио српског народа, двије хиљаде је било способних, и трећи или четврти дан су послали једну депутацију, јер је дошао један генерал, Тумлер, и тајник Павелића Сеитз, и рекли смо, ако народ не буде враћен, да идемо у партизане. Нијемцима није било у интересу да толики одемо на противну страну у борбу, и под притиском Нијемаца они су народ пустили натраг.

О сарадњи Степинца са усташама још прије рата

ИЛИЈА ШУБАРИЋ. Земљорадник из села Јошевица, говори о сарадњи Степинца са усташама још прије рата:

Свједок: Ја се сјећам, из почетка 1941. године тако, када сам поводом капитулације бивше Југославије био у Сарајеву, гдје ме је то затекло, одмах ондје имао сам прилике видјети довођење појединих људи из Херцеговине, у логор, гдје су и стријељани. Разлог је био, ја не знам какав. Иза тога сам дошао кући, гдје сам био српња мјесеца исте године мобилизиран у домобранску војску. Ту сам имао прилике видјети како нестају поједини српски младићи који су били мобилизирани у хрватску војску, а долазили су с обичном покрштеницом. У којем правцу су нестајали, не знам, али нису били више у редовима у којима смо се ми налазили. Иза тога ми је познато, у самој Глини било је из околних села неколико дјевојака које су биле прекрштене. Редовито су похађале католичку цркву. Међутим, те су дјевојке биле ухапшене и такође нестале у непознатом правцу. Иза тога, знам неку фамилију из Грабовца Горњега, која је била прекрштена, након тога похапшена и нестала, не знам куда. Сјећам се још 1935. године, када је надбискуп Степинац долазио у Глину, односно имао је доћи и у Бучицу. Не знам, била је, мислим, некаква посвета нечега, барјака, чега ли. Ту је био приређен дочек на тзв. Јакинском Мосту, гдје су дочекивали надбискупа Степинца католички и православни свећеници и надбискупу су пољубили руку, а видио сам да је надбискуп Степинац од православнога попа искинуо руку и није дозволио да му је он пољуби. Осим тога сам имао прилике учествовати на самој приредби, вечери, на банкету, гдје су учествовали тзв. глински доктори др Пук, Цвитановић, Ребок, Видаковић, гдје су, не бих се сјетио каквим реченицама, подстрекивали надбискупа Степинца да говори, али сјећам се његових ријечи на свршетку: »Ја знам што је моја дужност да учиним за опћехрватске интересе и ја обећавам овдје да ћу то учинити« — Коме је оштрица била уперена, ја не знам. Јавни тужилац: А што су били за вријеме »НДХ« Пук. Цвитановић, Видаковић и то друштво које је наздрављало Степинцу? Свједок: За вријеме »НДХ« је др Пук био министар правосуђа… Јавни тужилац: Усташки министар? Свједок: Да, а др Ребок је био, колико сам чуо, неки функционер Гестапоа, а за Цвитановића не бих знао. Сам Видаковић и остали били су некакви таборници и логорници. Јавни тужилац: И клали су Србе? Свједок: То је јасна чињеница. Они су били главни организатори цијелог покрета за клање.

Свештеник Дионизије Јуричев предводио је усташе

ЉУБИША СЕСАНОВИЋ. Према свједочењу Сесановића, свештеник Дионизије Јуричев предводио је усташе:

Предсједник: Што Вам је познато о прекрштавњу и прогонима Срба? Свједок: Мени је познато о покрштавању Срба то кога је лично покрстио у Свиници Дионизије Јуричев, свећеник. Он нас је покрстио и сакупљао народ на вјеронаук и пријетио је, говорећи ако нас мање покрсти, »бит ће нама шире«. Тако је говорио већином послије покрста. Након шест до седам мјесеци изашао је с војском, 3—4 стотине људи, и запалио у нашем селу око 40 стаја. Одвео је неколико људи из села и кренуо с том војском за Колово, и тамо стотину и неколико људи потукао. Предсједник: Да ли је он водио усташе? Свједок: Да. Предсједник: Тај Јуричев Дионизије? Свједок: Да, он лично. Ја сам га видио својини очима. Предсједник: И након покрста? Свједок: И након покрста.

Једини који је преживио покрст и клање у Глинској цркви, сјећа се тог догађаја

ЉУБАН ЈЕДНАК. Једини који је преживио покрст и клање у Глинској цркви, сјећа се тог догађаја: види Масакар у Глини.

Свједочење о покрштавању и клању од стране усташа и свештеника у општини Цетинград

ЦВИЈЕТА МИШКОВИЋ. Радница, живјела у селу Маљевцу, свједочи о покрштавању и клању од стране усташа и свештеника у општини Цетинград:

Свједок: Водио нас је Милан Боговић и Перо Међедић, који је био свећеник, и он нам је рекао да идемо на прекрст. И ишли смо к њему у његов стан. Пописао нас је и водио нас је у цркву и ту нас прекрстио. И читао једну књигу, а ми смо клекнули на гола кољена. Предсједник: Да ли се цијело село прекрстило? Свједок: Да, прекрстило се наше цијело село. Али послије прекршта након два мјесеца, почетком године, отјерали су мене и сву моју дјецу. Предсједник: Отјерали су вас? Свједок: Да, а имала сам деветеро дјеце. Четворо се утопило у води када сам бјежала у Петрову Гору, а четворо су одвели у Стару Градишку и не знам што је послије било с њима. Предсједник: Прије него што сте се прекрстили, сто се догодило у вашем селу? Свједок: Људе су покупили, а након три дана и 47 жена и њихову дјецу. Жене су се порађале, а дјецу су усташе тргали рукама од њих, како се које родило. Од Ускрса су то радили код нас. А једном су 80 душа послије покрста затворили и запалили у сјенику. Тако је опет један газда до подне ишао на прекрст, а од подне до на вечер имао усташе у гостима до 10 сати, а онда је легао, али по ноћи су њега и његову фамилију покупили и побили. Предсједник: Зар су их убили исту ноћ када су се покрстили? Свједок: Исту ноћ кад су се прекрстили.

Ликвидација преосталих Срба, 1944. године, у Стоцу

ИВАН ВИТЛОЦИО. Апотекар из Стоца, говори о ликвидацији преосталих Срба, 1944. године, у граду из којег је:

Послије масовног убијања Срба у Стоцу, остало је неколико њих, који су били чисто ошамућени догађајем који се десио. Након кратког времена почели су се у Стоцу ширити гласови да Србима нема мјеста у »НДХ«, и да једино пријелазом на римокатоличку вјеру могу осигурати живот. Неколико њих, међу њима Врећа Петар, Марић Јефто, Топаловић, Авдаловић и други, предали су молбе за прекрст. Молбе су биле уважене и након обуке од 14 дана приступило се церемонијалу превођења из православља на римокатоличку вјеру. Седам до осам дана касније позвао сам на вечеру нашег жупника и запитао сам га, да ли може Србима који су прешли на римокатоличку вјеру, гарантирати живота. Уз осмијех, одговорио ми је: »Ја сам њима душе спасио«. За кратко вријеме, Марић, Топаловић, Авдаловић били су исто тако уништени као и други православци.

Самостан нашички био је центар усташки

СТИПЕ КОВАЧЕВИЋ. Рођен у Нашицама 1890. године, сликар; по народности Хрват.

Предсједник: Што Ви знате о покрштавању Срба? Свједок: Мени је познато само углавном, а особно код тога нисам судјеловао. Самостан нашички био је центар усташки. Патер Сидоније је формирао усташке логоре и почео је с полагањем заклетве у самостану на нож и револвер. Долазио је и мајор Лукац, који је формирао те формације и доносио летке. Године 1941. патер Сидоније узео је пушку о раме и с осталим усташама почео разоружавати југословенску војску. То је било у првој години. У липњу мјесецу наједанпут формира он неку усташку групу као »акцију католичких мужева«. Та група везала се с усташама који су у Нашицама извели православног свећеника Богића из стана, мрцварили му дједа, извели га из Нашица, заклали и измрцварили, а кад је жена хтјела да покопа тијело мужа, нису јој дозволили, него су одредили Цигане да га као пса закопају у једном буџаку. Патер Сидоније ишао је стално по селима гдје су Срби, пљачкао је, оргијао, јео и пио, осиромашивао људе, и неколико недјеља послије покрштавања сви су људи били протјерани неки за Србију, а неки у логоре у Градишку и Јасеновац. Ја знам да се ништа у Нашицама није могло догодити док није патер Сидоније дао свој пристанак. Тако је он за логорника поставио неког Грипка Стјепана, који је имао свега 20 година и који је био само фирма, док је све извршавао тај патер Сидоније.

Прекрштавање Срба по захтеву попа Кучманић Стјепана

АНДРИЈА ЖАЛАЦ. Ратар из Каменског, о попу Стјепану Кучманићу:

Предсједник: Што знате да нам кажете о прекрштавању Срба у Вашем крају? Свједок: Прекрштавање Срба извршено је по захтјеву попа Кучманић Стјепана, и то 1. X 1942. године. Тога дана они су долазили на покрштавање у Каменско у поворци, у којој су ишли као да иду на клаоницу. Држали су се тако што нису знали да ли иду на прекрштавање у цркву или на клаоницу у цркву, пошто је цијело Каменско било опасано војском. Они су долазили јако утучени и невесели, иако им је било обећано да им се ништа догодити неће. Међутим, кратко вријеме послије тога око 13 жртава је пало. Извјесно вријеме послије тога у шуми, у двије јаме, колико ја знам, стрпано је око 150 људи. Једна јама остала је празна, а била је намијењена за Поповић Брдо. Кад год су усташе код нас долазили, људи су измицали и повлачили се, јер колико год је обећања било да им се ништа догодити неће, све је то џабе било.

О прекрштавању и убијању Срба у глинском котару

НИКОЛА ПРИЉЕВА. Ратар из Мајске Пољане код Глине:

Предсједник: Што знате о прекрштавању Срба у Вашем крају и о насиљима? Свједок: Ми Срби у глинском котару знам да смо се требали прекрстити. Ми смо по усташама поднијели неке молбе за прекрштавање и онда су нас прекрстили. Предсједник: Тко је примао молбе? Свједок: Примао је жупник. Усташе су од нас одузимали и односили жупнику. Предсједник: Усташе су узимали? Свједок: Јест. Предсједник: Онда, даље? Свједок: Послије тога, кад смо се прекрстили, настало је још веће убијање и клање; толико ја о прекрштавању знадем. Предсједник: Како се звао жупник? Свједок: Жужек. Предсједник: Је ли жупник? Свједок: Јест.

Девојчица на згражавање свих у дворани, диже косу и показује где су је клали

МИЛИЦА ПЕКИЋ. Рођена у Бијелом Брду, живи у Карловцу, има само четрнаест година:

Предсједник: Што знадеш, причај нам, о прекрштавању Срба на католичку вјеру? Свједок: (Дијете је збуњено.) Крштени су … не знам ништа од тога. Предсједник: Јеси ли присуствовала кад су насиља вршена над Србима, убијања? Свједок: Јесам. Ја сам видјела кад су убијали Србе, убијали су и прекрштавали у 1941. години, а убијали су и у 1942. години. Предсједник: Како су прекрштавали? Свједок: Моју маму јесу, а мене нису и још једног малог. Моју маму и мојег оца су прекрстили. Предсједник: Јесу ли твојег оца и мајку на силу? Свједок: На силу, јер су морали. Предсједник: Зашто су морали? Свједок: Ако су хтјели да остану живи, а ако се не би хтјели, да ће их побити. Предсједник: Кад су онда почели убијати? Свједок: У прољеће су почели убијати. Предсједник: Које године? Свједок: 1942. године. Предсједник: 1942. године? — кад су усташе долазили? Свједок: Усташе су дошли и почели клати… и мене! Овдје! (дјевојчица показује на врат). Предсједник: Причај лијепо, немој се бојати. Свједок: Усташе су одвели 125 душа и тамо поклали из мојег села, све које су одвели. Предсједник: Јесу ли отац и мајка остали живи? Свједок: Мајка је остала жива, а отац не. Предсједник: Јесу ли га убили? Свједок: Убили и заклали. Предсједник: Како су тебе клали? Свједок: Ухватили су ме у кући и сву дружину и одвели у шуму и клали. Предсједник: Како си се спасила? Свједок: Клали су и побацали у јаме и отишли. Запјевали су, а ја сам се дигла и још два дјечачића и онда смо отишли кроз шуму у Колобуч село. Предсједник: Гдје су те клали? Свједок: У шуми. Предсједник: Покажи на себи? Свједок: (Дјевојчица на згражавање свих у дворани, диже косу и показује где су је клали.) Предсједник: Циме су те клали? Свједок: Бајунетом. Предсједник: Како? Свједок: На шест мјеста бајунетом. Предсједник: Јесу ли ти браћа страдала? Свједок: Троје браће и једну сестру су заклали. Предсједник: А у селу? Колико је страдало свега? Свједок: Старци, било их је око 20, све су побили. Предсједник: Све су побили? Свједок: Све су поклали. Предсједник: Како да само 20 људи има у селу? Јавни тужилац: Дјевојчица је казала — стараца. Свједок: И у неколико села. Предсједник: Други су побјегли у шуму? Свједок: Други су побјегли у шуму и отишли у партизане …

Сељанка из Удбине, о свештенику Мату Могушу

МАРА РУПЧИЋ. Сељанка из Удбине, о свештенику Мату Могушу:

Свједок: Кад је отпочело прекрштавање Срба код нас, тамо је био свећеник Могуш Мате. Он је окупио око себе усташе и што би год њима наредио, то би усташе учинили. Око Удбине гдје је од био, и околишних села, било је доста православаца. По наређењу овог свећеника, усташе су ове православце клали и уништавали. Могуш је најмљивао православце да долазе код њега и примао од њих мито. Народ је код њега долазио јер је био уплашен, и носио мито. Након неког времена позвао је православце из трију села да дођу код њега, јер ће их све прекрстити. Кад је народ дошао у цркву, а пошли смо и ми Хрвати, рекао му је: »Изађите код споменика краља Петра, ја ћу вам одржати говор.« Јадан народ изашао је да би чуо говор. Могуш је око себе окупио усташе и обратио се народу: »Ви Срби дошли сте да бих вас прекрстио. Не треба вас покрстити; ја да крстим вука, а вук у шуму. Вама нема спаса, да ли се крстите или не.«  Показујући према усташама, рекао је: »Погледајте моје усташе, то су мојих дванаест соколова, куд их пошаљем, они све покољу и униште, а идући своме дому пјевају. Они су кадри, њих дванаест — да униште дванаест тисућа Срба. Ви Срби, — вама нема спаса — ако идете у шуму, ја ћу вас и у шуми наћи!«  Ми смо Хрвати и православци добро заједно живјели. Они су били на Равном Пољу. Могуш је рекао: »Вашу земљу ћемо подијелити, јер вама нема спаса, идите куда хоћете.«  На то се овај јадан народ сав од страха разбјежао и није се више враћао. У Удбини била је половица православаца, половица Хрвата. По наређењу Могуша сви православци су поништени. Одвукли су их под Велебит и више се нису натраг вратили. Једна жена, кад је дошла да моли за свога мужа који је био у затвору — она је имала десетеро дјеце, и ишли су с њом заједно и цивили Хрвати да замоле усташе за њеног мужа —али усташе су им рекли да им је свећеник наредио: његово наређење, њихово извршење. »Ми видимо да је ова женска сиротиња и знамо за њеног мужа да је заробљен и да лежи у затвору, али ми не смијемо без свећеника ништа.«  Цивили су затим отишли к свећенику и рекли: »Пустите жену, она је с нама и ми смо добро живјели, нека спаси та жена своју сиротињу.«  А он је рекао: »Идем убити ону кују, да више не видим те кује, да бацим у канал. Својим усташама ћу наредити и куја ће бити уништена, да не смрди.«  Тако се овај свећеник зло понашао да није могао-горе. Излажући даље акције овог зликовца-свећеника Мара Рупчић изнијела је и случај с поштом, за мјесто Сушице. Софер који је саобраћао за ово мјесто, био је путем нападнут од партизана. Некако му је успјело да побјегне заједно с аутомобилом. Враћајући се жупнику да му исприча случај, овај му је запријетио да ће га убити, ако неће и даље возити пошту, јер да у Сушицама више Срба неће постојати и нитко тамо неће остати жив. »Ја ћу их све уништити« — одвратио му је свећеник. Друго јутро шофер је са собом повео 10 усташа. Партизани су сачекали пошту на путу, три су усташе погинули, други побјегли, а на путу остао ауто. Бијесан због тога дао је од својих усташа заклати петорицу душа, а дванаест православаца из оближњих села, који су били у затвору, измрцварио је, поклао и побацао у јаме. Ја сам то видјела. Православци су се разбјежали и ниједан више није код њега долазио. Цивилима је тај свећеник наредио да гдје би год видјели неког од Срба, да га униште, јер да они не могу овдје бити и да ће њих све уништити.

Службеник Јосип Бан говори о усташком терору и прекрштавању

ЈОСИП БАН. Службеник, рођен у Леденицама, говори о усташком терору:

Предсједник: Што Вам је познато о прекрштавању Срба, односно о прогонима Срба? Свједок: Одмах послије слома Југославије Србе су почели тјерати усташе у логоре и интернирати. У рујну мјесецу 1941. почели су усташе да руше православну цркву у селу Сухопољско Борово. Звона и остале драгоцјености не знам куда су однијели. Цигле, камење и слично што је остало од некадање цркве, продавали су Швабама, Мађарима и Хрватима који су тада живјели у Борову. Прекрштавање Срба први пут је почело 21. XI 1941. На то прекрштавање дошла су два фратра из Вировитице. С њима је био логорник Бакић и остали усташки функционери. Послије 14 дана било је друго прекрштавање, наиме прекрштавали су оне који нису били прекрштани први пута. Прије тога прекрштавања долазили су усташе из Сухопоља и Вировитице с логорником Бакићем и још једним логорником чијег се презимена не могу сјетити, али мислим да је то био Варголић. Говорили су Србима да се морају прекрстити и пријетили ини да ће их поубијати, потјерати у логоре и слично. Такођер су долазила из Сухог Поља два свећеника које ја не познам, они су одржали неке састанке и позивали Србе нека се прекрсте, да им се неће догодити након тога никаква неприлика. Послије тога прекрштавања није се престало с логорима, убијањем, пљачком, паљењем и сличним. У рујну мјесецу 1943. године дошла су у рано јутро 4 камиона у Борово. Камиони су били пуни усташа. Ја сам био још у кревету и чим сам то видио устао сам се и побјегао у виноград, као што сам то увијек радио кад бих сазнао да су дошли усташе. Они су опколили цијело село. Све су затворили у једно двориште. Ту су излучили Хрвате, Швабе и Мађаре, посебно су оставили Србе. Између тих Срба оставили су око 25 до 30 особа, што жена, дјеце и мушкараца и одвели их у једну собу. Ту су их добро испремлатили, а онда су између њих оставили четворицу, а остале ставили у камион. Ову четворицу су на звјерски начин мучили: истргли им руке и ноге и ископали очи. Овако измучене су побили и закопали у ђубре. Ја сам међутим — то је било око подне — изашао из винограда и дошао на улицу. Тада сам наишао на двојицу усташа. Један од њих био је познати крвник, неки Полгар Јосип. Он ме је ухапсио, пребацио ми пушку преко рамена и рекао да сам хрватски издајник. Ја сам раскопчао кошуљу и рекао: нека пуца, убит ће бољег и поштенијег човјека него је он. Тиме сам га разоружао и он је ставио пушку о раме и рекао да идем напријед. Тјерао ме је до те куће односно до камиона гдје су били Срби. Бацио ме је у камион пун крви. Даље немам више ништа казати о томе. Предсједник: А што је онда било с тим камионом? Свједок: Одвели су га у Вировитицу у логор.. .

Прекрштени, похапшени, мучени и послани у логор

ОСТОЈА САМАРЏИЈА. Шумски манипулант из Млаке, говори о покрштавању у свом селу:

Знам да је 1942. године, око 15. марта, дошао један свећеник одаслан из Загреба да прекрсти цијело село Млаку. Кад је он дошао, позвао је најприје мушкарце, готово све старије људе. Тај је састанак одржан у Млаки у једној гостиони. Ја сам дошао на састанак да чујем што хоће и што говори тај свећеник. Његов је говор био отприлике овакав: »Ја сам послан из Загреба из бискупије, пошто сам ја интерниран из Истре — има нас око 400 свећеника таквих — па нема сада мјеста и дошао сам да вас покрстим.« . Људи су одговорили да је то немогуће и да се не могу упустити у ту ствар, јер нису сви на окупу. »Ми сами, нас неколицина, не бисмо могли да се покрстимо«, рекли су људи. Он је на то почео да виче, и казао да су они који неће да се покрсте, непријатељи »Независне Државе Хрватске« и да ће бити стављени изван снаге свих закона. А они који су прекрштени, уживат ће сва права и бит ће као »чистокрвни Хрвати«. Међутим, тај је састанак био прекинут и другог дана у 8 сати тридесет усташа који су били на станици, покупили су цијели народ из Млаке и сатјерали га у парохијални дом у Млаки. Тамо смо нашли истога свећеника и неколико усташа, мислим неких официра. Када смо се сакупили, он нам је одржао говор у којему је рекао: »Ја сам послан из Загреба, од загребачке бискупије, да вас православце покрстим и преведем на католичку вјеру. Сада ћу вам казати начин покрштавања. Овдје ћу остати 8 дана. Подијелит ћу вам неке књижице — мислим катакизме — из којих ћете учити осам дана да се за то припремите. Сваки има понијети 40 куна — као неку таксу — коју ће уплатити нама.« Тако је тих осам дана народ ишао учити вјеронаук. Сваког дана ишли су усташе по селу, сакупљали народ и тјерали га у парохијални дом. Осми дан, када је требало бити покрштавање, дошли смо сви у велику дворану парохијалног дома која је била препуна људи. Опет смо наишли на истог свећеника и неколико усташких часника. У сваком углу дворане био је по један усташа са пушкомитраљезом држећи руку на опрузи. У средини села био је свећеник за једним столом, а поред њега један усташа, тзв. кризмани кум. Поред стола стајали су двојица усташа, сваки с једним чираком и једном свијећом. Ми смо један по један прилазили столу. Кад смо дошли пред свећеника, морао је сваки дигнути три прста и поновити заклетву: »Ја се заклињем богом . . .«, не знам ни сам шта је све било. Уз то је сваки морао рећи: »Ја нисам више Србин, православац, него чистокрвни Хрват.«  Након тога сваки је прилазио другом једном мјесту гдје је платио 40 куна у готовом. Када се све то скупа завршило, онда је свећеник одржао говор у којем је рекао: »Ви који сте се данас покрстили, сада сте чистокрвни Хрвати. Имат ћете право да идете у војску, који хоће и усташку војску. Тај нека се јави у табор и тамо ће бити примљен као такав«. Након тога рекао је неколико ријечи тај наш усташа — кризмани кум: »Ја сам овдје командант и ви ме сви познајете у Млаки, а од данас сам ваш кризмани кум, и има сваки да ме зове »кумом«. То је било 13. IV а већ 14. ујутро у 6 сати дошао је злогласни усташа Васиљ Пунић, а с њим и тај кризмани кум да похапсе читаво село. Сви су били похапшени, мучени и послани у логор. Другог дана поклали су 26 људи, а остале заједно са женама и дјецом отпремили у логор Јасеновац. Од 1232 особе, колико су их отјерали из Млаке, вратило се кући послије рата свега 145 душа.

О покрштавању и терању у логоре

МАТО ЦУТИЦ. Ратар из Велике Барне, свједочи о покрштавању и тјерању у логоре:

Као домаћем Хрвату и мјештанину села Велике Барне познато ми је да је у нашој цркви са проповиједаонице жупник жупе Грубишно Поље Перо Цвијановић одржао говор у којему је рекао да ће сви страдати који не пријеђу на римокатоличку вјеру. Након покрштавања да ће моћи ићи у хрватско домобранство, гдје ће бити осигурани од сваке евентуалне неугодности. Ја знам да је из мог села отјерано 70 породица и дотјерано у Грубишно Поље у парк. Међу овим породицама било је и оних које су се прекрстиле. Неки од њих ишли су молити жупника да им он помогне и да им каже зашто су дотјерани када су прешли на римокатоличку вјеру. Он им је одговорио да им не може ништа помоћи. Одатле су ти људи отјерани у логоре у Сисак и Јасеновац, и нису се вратили својим кућама. Ми смо се тада, као људи и као Хрвати — јер нам је било тешко што се то догодило с нашом браћом Србима, с којима смо живјели у добрим односима — покушали заложити да им помогнемо, али нисмо ништа могли учинити. Сваке недјеље усташке власти су преко прогласа позивале народ да прелази на католичку вјеру, али послије тога догађало се исто као и с онима прије. Ми смо заступали интересе наше браће Срба, те смо и ми зато страдали. Мог брата убили су усташе, а мене су отјерали у логор. Све што сам изнио, чињенице су које одговарају истини. Ја овдје желим потврдити да ми Хрвати и Срби имамо као највиши идеал да живимо у братској слози, да заступамо једни друге и да будемо заједно као браћа. Ја бих молио да они који су сагријешили и учинили споменуте грешке — нека снашају и посљедице.

О покрштавању и спаљивању људи у цркви

БРАНКО СТАНКОВИЋ. Рођен у Слобоштини крај Славонске Пожеге, говори о покрштавању и спаљивању људи у цркви:

Предсједник: Што знате о покрштавању Срба? Свједок: Мени је познато да се прекрштавање Срба вршило 1942. године. Дошао је у наше село, у парохију, тамо је некада била парохија — у Слобоштини, неки Божидар Шантић, мисионар или фратар из Загреба. Ја сам случајно с њим разговарао код учитеља и питао га по којем налогу је дошао. Он ми је рекао — по налогу надбискупског стола из Загреба. Кроз то вријеме вршио је и прекрштавање. Код самог прекрштаванја присиљавао је људе да се покрсте. На том својем задњем обреду код самога прекрштавања и присиљавања да људи пријеђу на римокатоличку вјеру, тражио је да моле некакову молитву, али људи нису хтјели одмах молити. Наиме, он је почео нешто говорити и људи нису хтјели то прихватити. Онда је почео други пут и опет се људи нису одазвали да приступе тој молитви за њим. Трећи пут је опет почео и онда је рекао — ако неће говорити, да ће их предати на усташки стан. Тако су морали да говоре ту молитву за њим, и с тим су и прешли на римокатоличку вјеру, јер их је тога пута присилио. И вршио је и даље прекрштавање по осталим селима и натјеравао људе да се покрсте, а уколико се не би неки хтјели прекрстити, онда је говорио да ће усташе доћи по њих и казнити их. Сада, даље ми ништа није познато о томе како је било, него једино то, о том насилном прекрштавању. Када се извршило прекрштавање, љети 14. VIII 1942. године, из околних села Дежеваца, Зигроваца, Скендроваца, а покупили су и неке из Босне, са Козаре, и то су све стјерали у цркву, мислим око 20—30 чланова њихових, и онда су цркву закључали и запалили је, а осталих 5—8 стотина бацили су у бунаре. Напунили су с њима 4 пуна бунара, и мислим да се ту још тај народ налази. Међутим, код самога прекрштавања су рекли да уколико се људи прекрсте, да ће бити заштићени и да их се неће прогањати. Али то није вриједило, јер су свеједно људе даље прогањали и чинили такова зла дјела.

Прибировци: покупили 840 људи, жена и дјеце и отјерали их у јаму

ЈОЗО ЈЕЛЦИЋ. Кројач из Чапљине. — Дон Илија Томасић гаранту је заштиту онима који пређу на католичку вјеру:

У години 1941. у селу Прибировцима и околици, свећеник дон Илија Томасић издаде проглас и загарантира Србима, кад су усташе почели с клањем, да се њима неће ништа догодити ако пријеђу на католичку вјеру. Он је почео поучавати људе што треба да знају за прве дане. почео с молитвама и издата је нека мала књига у виду брошуре, с тиме да је свака кућа требало да има по једну. Два до три дана касније, село — које је чисто српско, има око 1300 становника — опкољавају усташе. Иако је он ту био, иако је гарантирао да се неће догодити ништа, кад су усташе дошли, они су покупили 840 људи, жена и дјеце и отјерали их у јаму Ушурман. Неки су бјежали, али су жене и дјеца остали и усташе су их бацили у јаму. Неки су се од ужаса сами бацали у јаму. У Чапљини је фра Тугомир Солдо имао »друштво св. Антуна« којим је он руководио 1940. и 1941. године. И у години. 1941 сви они младићи које је он одгајао у томе друштву, показали су да су 90 одсто били кољачи. Јавни тужилац: Да ли је и фра Солдо био усташа? Свједок: Он је говорио да је био усташа од 1934. године. Јавни тужилац: Тко је онда био поглавар? Свједок: Начелник је био Ребац, али он је начелнику Репцу рекао да он преузима сву власт и почео је отпуштати људе који су били из HSS и из других странака. Јавни тужилац: Значи, он је био цивилна власт и духовна власт. Ви сте казали да сте чули да су бивши чланови »друштва св. Антуна« били 90 одсто кољачи? Свједок: Јест, били су сви усташе и кољачи. Они су се приликом капитулације југославенске војске одмах обукли у дивље усташе. Јавни тужилац: Да ли је било питомих усташа? Гдје је сада тај фра Солдо? Свједок: Мислим да је у Нашицама. Јавни тужилац: (окреће се оптуженом Креши Клементу). Клемент, онда је Солдо био код Вас по ослобођењу. Оптужени Мартинчић: (Устаје и изјављује) — Ја сам га намјестио. Ја нисам знао тко је он. Ја сам видио да се он повлачи с војском и ја сам га од тога одвратио. Он се правио невин и ја сам се распитивао код људи да ли тко зна о њему? Јавни тужилац: А знали сте да бјежи из Херцеговине и да бјежи у Словенију? Оптужени Мартинчић: Он је био у војсци душобрижник и пролазио је с војском кроз село Св. Иван Зелина, и ја сам га задржао. Судац др Церинео: Јесу ли се они дружили с Цанкијем? Свједок: Сваког дана су били код Цанкија. . .

Трговац из Коњица свједочи о прогонима и покрштавању у свом крају

СИМО МАНИГОДИЋ. Трговац из Коњица свједочи о прогонима и покрштавању у свом крају: — Одмах послије успоставе такозване, злогласне, Независне Државе Хрватске, дошли су у наш крај, у Херцеговину, мачековци и усташе. Један њихов транспорт дочекао је наш жупник у Јабланици, фра Никола Иванковић, и одржао отприлике овај говор: »Удрите и кољите све што је српско па и дијете на мајчиним грудима«. Послије тога настао је прогон Срба у читавој Хрватској. Бацали су Србе живе, полумртве и мртве у разне јаме. Отпочела су страшна мучења Срба у читавој Херцеговини. Затим су опет даване неке тисканице, готове, и тражено је да се потпишу да би се добио пријелаз у католичку вјеру. Имало је много и моје родбине, која је, да би сачувала живот, то потписала. Они који су потписали, пуштани су кући, а остали су убијени по затворима. Касније су опет купили Србе у Љубињу, Мостару, Љубушком, Требињу, Коњицу, Чапљини и другим мјестима. Сакупили су их око 500 и довели у логор у Јабланици, гдје су их држали неколико дана. За то вријеме тих пет стотина људи, жена и дјеце, ископали су једну велику јаму, а касније је било наређено да се проведе кроз ту јаму електрична струја. То су, међутим, открили неки поштени Хрвати и Муслимани из Јабланице. Чим су они то примјетили, а у жељи да спасу тај свијет, те Србе мученике, извијестили су Нијемце у Сарајеву и тада је дошло неколико њемачких официра који су тај случај снимили и затим наредили да ове људе одведу из тога логора. Сви су послије тога доведени у Госпић и тамо сви побијени. Нитко се до сада није вратио кући и мислим: да се неће вратити. Послије тога, јавно се код нас говорило да Срби треба да иду под нож, или да се селе, или да се прекрсте. Селити се нису могли, а тко је хтио да спашава главу, морао је да прелази у католичку вјеру. Једном мом рођаку рекао је жупник фра Никола Иванковић, иначе усташки таборник: »Зашто се играш са својом главом, зашто не прелазиш на католичку вјеру?«  Ипак, и поред пријелаза на католичку вјеру, било је свакодневног убијања људи и бацања у јаму; по 20—30 људи убијано је дневно. Неколико њих преживјело је то мучење и они ће најбоље моћи испричати зла која су учињена у нашим крајевима. Да би се ипак некако могли заштитити, ми смо послије тога послали Главашу, у тадашње министарство за богоштовље и наставу, молбе и он нам је поново издао нова одобрења за пријелаз на католичку вјеру, на којима је писало да се имамо сматрати равноправним грађанима. То није било тако, јер од свега нас тројица смо остали у животу. (…) Јавни тужилац: Какви су то мачековци дошли с усташама? Свједок: То су били из неке заштите, који су касније прелазили у усташе. Јавни тужилац: Заштита? Свједок: Нека заштита, која је касније прелазила у усташе. Прво су били мачековци.

О покрштавању и злочинима у Брчком

МИЋО ИГЊАТОВИЋ. Лончар из Брчког, оптужује Степинца и Илију Виоланија због покрштавања и прогона Срба:

Године 1941. у Брчком почело је полако присиљавање да се пријеђе на католичку вјеру, да нам се онда неће ништа догодити. Извјесни људи, пензионери, државни службеници и још неки стварно су прешли, али остали који су били затворени, међу којима и ја, ми смо остали упорни. Кад смо из затвора ослобођени, затворили су нас поново, али опет се нитко није прекрстио. Бискуп др Илија Виолани, ратни злочинац, који је првих дана послије ослобођења осуђен од народних власти и стријељан, неколико пута се договарао с данашњим оптуженим др Алојзијем Степинцем, надбискупом, али резултат је остао исти. Кад је у новембру мјесецу послао др Алојзије Степинац др Илију Виоланија, он је довео двије сатније, 18. усташку и 5. усташку сатнију, састављене од усташких емиграната. Командант 18. сатније био је сатник Барјак, а 5. сатније Фрањо Каштел. Дошли су 29. новембра у Брчко. Похапсили су те исте вечери неколико гостионичара и напоменули да они буду мисионари наши и сутра кад су их пустили, казали су да до 1. XIII до подне треба поднијети молбе за прекрштење. Рекли су да ћемо изгубити главе ако се не прекрстимо. Од подне, од 2 сата до 4, сакупили су нас, преко 150 српских домаћина и синова. Како су нас догнале усташке патроле, тако су нас бацили у гимназију као у кавез. Ту су нас тукли свим што су имали при рукама, кундацима, жилама, свукли с нас џемпере, иако је била зима — 15 испод нуле — ципеле, поскидали зимске капуте од 4 до 12 сати, тј. 7 сати непрестано нас тукли. Голе и босе протјеривали нас у Гуњу, 4 километра уз пругу, затворили 60 Срба који нису могли ићи и 7 Јевреја. Ту смо били 24 сата. Увечер је дошао злогласни котарски предстојник Монтани с усташама и казао: »Нисмо знали да сте предали молбе«. И ми нисмо знали! »Хајде, ви сте слободни, и сутра на прекрштење.«  Другог децембра смо се пријавили у жупни уред. Дали су нам тамо готове формуларе, који су донесени из Загреба. Ми смо само испунили наша имена. Другога просинца увечер још су опљачкали православну цркву, која је била највећа и најбогатија у Босни и Херцеговини, сву златнину покупили, књиге од вриједности, а онда је запалили и до темеља срушили; на том мјесту су правили забаве и слично. Послије тога су отишли на гробље и све српске-православне гробове и све споменике динамитом и чекићем разровали и разбили. Нас су покрстили, али нам то није помогло, јер се послије тога наставио прогон, па смо и као католици трпјели и страдавали.

Ратар из Сремских Лаза, о злочинима усташа и свештеника

БОЗО ЛАЗИЋ. Ратар из Сремских Лаза, о злочинима усташа и свештеника:

По оснутку »НДХ«, како у преосталим селима, тако и у мом селу отпочеле су злочиначке акције над нашим народом. До прве и главне терористичке акције дошло је већ 1. маја 1941. Тога је дана наше село било опкољено са свих страна усташама, и усташе су почели да кроз двориште улазе у куће, кундацима тјерајући људе напоље. Усташе су почели да људе премлаћују још у собама, тако да су многи остали лежати у кући, и ми јачи, који смо издржали, изашли смо на улицу. Најприје су нам наредили да се изујемо и послагали нас једног до другога, те су нас ударали по табанима. Многи нису знали за себе и онесвијестили су се. Тада су најснажније, који су издржали, натјерали да се дигну, метнули у камион и отјерали некуда, одакле се ови више нису никада вратили. До данас се ништа не зна гдје су и највјеројатније да су их усташе на звјерски начин побили. Од тога дана, од 1. маја 1941, услиједиле су свакодневно терористичке акције по нашем селу, премлаћивања, мучења итд. Године 1942, почетком четвртог мјесеца, долази наредба од среског поглаварства Винковци на наше опћинско поглаварство, а опћинско поглаварство даје да се пробубња кроз село да имају сви Срби да почну подносити молбе за прекрштавање. Разумије се, народ, иако је то чуо, није узео за озбиљно. Није хтио да на то пристане, јер је тешко било пријећи из своје вјере у другу. Међутим, другога дана долази у наше село свећеник Баличевић Марко из Старих Јанковаца и почиње да прича, међу народом, о Хрватској и о томе како је католичка вјера најбоља и највећа на свијету, како је то једна вјера у коју треба да сви пријеђемо, јер кад пријеђемо у ту вјеру, да ћемо бити прави Хрвати, да смо ми у ствари и били некада Хрвати, па да ћемо сада својим пријелазом у католичку вјеру опет то бити, да ћемо бити мирни и равноправни као и други Хрвати, ништа нам се зло неће дешавати, а ово што је било до сада, да ће престати, да ћемо бити потпуно слободни грађани. Иако је то говорио, ми нисмо попустили. Затим долази до друге акције. Овај пута се узео оштри критериј и поставило се тако да се мора пријећи. Опет је долазио у село свећеник Баличевић и почео говорити о томе да ћемо морати пријећи на католичку вјеру, јер да ћемо иначе сви бити одвучени у логоре, па да је према томе боље за нас да пријеђемо. Ми смо опет остали код својега и нисмо хтјели пријећи. Тада долази злогласни усташки крволок Тољ, за предстојнике котарског поглаварства Винковци. Он долази и у наше село. Наређује да се позатварају сви дућани и јавне установе и на тај начин спријечио је да било тко од нас набави и обави оно што му је потребно. Дозволио је да се може ићи купити ствари у друго мјесто, али онај тко хоће добити дозволу, мора имати потврду да је поднио молбу за прекрштење. Људи су тада, јер су требали ствари, почели да подносе те молбе. Једне недјеље, или у суботу навечер, пробубњано је по селу да се у недјељу имамо сакупити сви у нашој цркви гдје ће се вршити прекрштавања. А ко неће, да ће бити отјеран у логор. Дошли смо у цркву. Ту је већ био свећеник Баличевић и он је опет почео да прича што и раније — да ћемо бити слободни, како смо сада Хрвати и слично. На то је једна жена почела наглас да плаче, а за кратко је вријеме настао у цркви опћи плач; једни су плакали, други су запомагали и ништа се више није разумјело што је говорио свећеник Баличевић. Ми смо се тада почели разилазити без покрштавања. Међутим је свећеник Баличевић, кад је опазио да се разилазимо, почео да виче како ћемо сви бити кажњени, иако смо дошли у цркву да се прекрстимо. Он је рекао да ће све пописати. Ми снио остали у цркви и онда је он опет почео говорити да ћемо постати слободни и равноправни грађани, да се више нитко не треба ничега бојати, јер да смо сада слободни грађани »Независне Државе Хрватске«. -Ми смо мислили да је тако. Али што се дешава? Чим нас је он прекрстио и ми дошли својим кућама, дошли су усташе и попријеко нас гледали. За којих 3—4 дана довезао се у аутомобилу злогласни крвник Тољ, заједно са свећеником Баличевицем: Дали су наредбу да сви треба да се сакупимо пред опћином, а тко неће доћи, да ће бити на лицу мјеста стријељан. Злогласни Тољ почео је да нас исмијава и кад би говорио о нама као Хрватима, видјело се да нас попријеко гледа, да нас исмијава и да нам се изругује што смо прешли с наше вјере на католичку. И свећеник Баличевић такођер се иронично смјешкао кад је говорио о томе. Прије одласка, Баличевић и Тољ су рекли да се усташе више неће у нашем селу појавити. Ми смо мислили да је тако и били смо донекле чак и весели. Међутим, чим је њихов ауто отишао, дошли су усташе, отјерали све с улица и чак наредили да се не смије палити у кућама свјетло у ноћи. Видјели смо да смо преварени, али смо мислили да је то без одобрења Тоља и свећеника Баличевића, да они можда зато ни не знају. Међутим, наставило се са свим оним што су усташе радили и прије. Усташе су почели да нас испремлаћују, а неке су отјерали у логоре. Све је то тако ишло као и прије, до 14. октобра 1944. када су усташе поново опколили наше мјесто, упали у село и премлатили гдје су год кога нашли. Све су истјерали из куће, опљачкали су нас и почели да убијају, стријељају и на други начин муче народ. Том приликом стријељано је у нашем селу 54 особе, од тога највише стараца и дјеце. (…)

Службеник из Госпића, о масовним покољима и држању свештеника Фрковића и Јола Бујановића

АНТЕ ЗУПЧИЋ. Службеник из Госпића, о масовним покољима и држању свештеника Фрковића и Јола Бујановића:

Предсједник: Сто знате казати о прекрштавању Срба. Свједок: Познато ми је да је у свибњу отпочело прекрштавање Срба. Међутим, Срби су хапшени и довођени у затвор у Госпић већ и прије. Из Госпића су слани у Јадовно. Када су почели масовни покољи у коловозу, они који нису побјегли, убијени су. Неки сељаци су побјегли у шуму, а неки грађани плаћали су Талијанима, који су их с камионима пребацивали. Оне које су ухватили, убијали су без обзира да ли су покрштени или не. Предсједник: Да ли се сјећате којег свећеника који се истакао у том прекрштавању? Свједок: У том прекрштавању судјеловао је свећеник из Госпића. Међутим, 1944. године када је погинуо велики жупан Фрковић, замијенио га је свећеник Јоле Бујановић. Када је овај дошао, мислило се да ће бити нешто боље. Међутим, ускоро се почело шапутати да ће и остали Срби бити поклани и побијени. Крајем рујна почело је с хапшењем мушкараца и млађих жена, а уједно је ухапшено много Хрвата и из домобранства. Стављени су у затвор, а онда је настављено с хапшењем преосталих. То су углавном биле старије жене и дјеца. Овдје у затвору су гладовали. Ја сам их с прозора зграде у којој сам радио, гледао како добијају мало крумпира на дан и гладују. Многе су већ у затвору убијали. У мјесецу вељачи почели су убијати Србе и у околици. Изашли су прогласи да је ту и ту објешено 20 Срба, затим у другом једном селу опет неколико десетака итд. У Госпићу, у мојој улици, било је објешено 20 Срба. У селу Оштра, на цести из Госпића за Карлобаг, повјешано је такођер 20 Срба. Те објешене су морали други дан скидати и покапати они исти који су касније тј. у ожујку били такођер повјешани. То је све учинио свећеник Јоле Бујановић. Јавни тужилац: Тко је имао сву власт у рукама свршетком 1944. и у 1945. до ослобођења? Свједок: Имао је углавном свећеник Јоле Бујановић, јер су њему долазили усташки функционери на савјетовање и конференције. Јавни тужилац: Како то да је он имао сву власт? Свједок: Он је био прво душобрижник код усташа, а касније је постао великим жупаном.

Адам Драгаш из села Винде код Петриње, говори о држању свештеника у Чунтићу

АДАМ ДРАГАШ. Пољопривредник из села Винде код Петриње, говори о држању свештеника у Чунтићу:

Предсједник: Молим Вас, Ви сте понуђени за свједока против Лисак Ериха. Што Ви знате конкретно о Ериху Лисаку ? Свједок: Ја ћу говорити о Чунтићу. Године 1941., у свибњу и липњу мјесецу, опазио сам да су се у селу Чунтићу, у самостану св. Антуна, усташке организације, које су биле дотле зване заштита, почеле облачити у усташке униформе. С њихове стране је на нас услиједио притисак да цијели српски народ ове опћине мора или копати и косити за те фратре, пошто је гвардијан био предсједник опћине Јашковец. Ишао сам му косити, а послије је требало и копати. Послије сам опазио да нас силе да пријеђемо с наше вјере. Једнога дана био сам присиљен да идем у трговину Јурице Михелића под Чунтићем. Ту ме је ухапсио таборник из села Чунтића и увео у двориште тог Михелића. У том дворишту било је око 28—30 људи и у једном куту нашао сам неколико познатих из села Бачуге. Тамо су били усташе из Чунтића: Мато Мрмић и Перо Бегић. Око 9 сати ујутро дошао је ауто и стао код дућана. На то говори тај Мато Мрмић, вели: »Ево Кватерника!«  И тај моменат отварају се врата на дворишту и уђу двојица у усташкој униформи. Скидоше пушке и за главу ухватише пушке и све људе туку с кунаком. Дошли су и до групе гдје сам ја био. Како су кола била унутра, а рудо од кола испред нас, један од њих зграбио за рудо да га уклони, али није могао, јер је запело нешто у суши. Онда они отворе паљбу, с експлозивним мецима, на нас. Чим је почела паљба, једном се од главе одбили дијелови, па је након експлозије преко мене пао, на земљу, а ја нисам више ништа опазио од шума у глави, и лежао сам тако дуго док нису почели скидати мртве и скупљати их, и онда је мене неко дигао. Видим, дошла су циганска кола у двориште. Бацају мртве у кола, а мени канту воде даду да бришем крв са стијене и дали ми још сијена да купим крв по цементу и да то све имамо опрати. И тако су Цигани одвезли те мртве људе, а ми смо ту били до пет сати навечер. Послије су нас кренули за Бански Грабовац. На половици села Бачуга зауставили су нас и пазили. Онда је стигао на мотоциклу усташки старјешина, зауставља се и они њега поздрављају и представљају му да имаду једног правог комунисту у овоме строју. Овај скочи и пита гдје је тај. Они извуку једног друга на страну, а усташки старјешина зграби га и сруши на земљу те окрене по њему тући, па и о стијену ударати. Затим с њим у строј; крену нас у Грабовац. Након једног километра изведу тога што су га тукли, иза живице и убију га. На станици у Грабовцу преко 300 људи нагураних у једно двориште, да нису нас могли тамо стрпати. Опет нас на цесту и даду нам чучање. Послије су долазили све по двојица усташа и одводили по два до три човјека. Одведу их некуда; недалеко од станице стално се чују пуцњи из пиштоља. Тако сам и ја дошао на ред. Дођу тројица и воде нас на једну ливадицу, на којој имаде доста лешева. Доведу нас гдје је започета да се копа јама од пола метра, и даду нам једну лопатицу. Један од нас с лопатицом, а двојица с рукама ископали смо јаму два метра широку, два метра дугу и можда један и пол метар дубоку. Онда су нас потјерали да лешеве вучемо у ту грабу. Ми положили четири по реду доље. Онда кажу: Вуци опет. Довучемо опет двојицу и положимо попријеко у криж. Кажу: Ту земљу опет бацајте ван. Избацимо земљу, а они ће нам: Ту сада правите себи мјесто! Када смо тако мало постојали, стану нас тући кундацима, а ту наједном један усташа отуда иза неких врба виче: Дај овамо ту тројицу. Овај каже: Ови не иду ван. Онај каже: Дај их овамо, наредила је комисија да иду на комисију; али онај одговара: Не иду ван. И онда се усташе приближе граби и кажу: Наредио је жупан да одмах та тројица дођу. Тако је нас пустио из грабе ван и дошли смо пред станицу гдје је била комисија и ту су нас поставили и ништа нас комисија није питала, само један усташа из села Метушића, котар Петриња, дошао је к мени и овим мојима који смо копали грабу, и одвео нас у двориште. Нашао је још једнога и нас четворицу из опћине Јабуковац, котор Петриња, излучили су на страну, и кажу нам: Пуштени сте кући. И тако смо с тим усташом дошли до станице Краљевчани. Онда нам кажу: Одлазите кући сутрадан. Ја сам одмах казао људима како је и да се требају чувати, и тако смо се и разбјежавали послије. Али одмах гвардијан из Чунтића почео да сазива народ на покрштење. Сељане Клинца сазвао је и одвео у Чунтић. Мало је који човјек тај дан остао код куће, све су одвели и нема их назад. Село Телић, звано више Драгутинац — одатле су одведени исто тако на покрст, али се нису вратили. Дошли су и у Млинога Дољње да сазову народ, али народ се бранио, јер се боји усташа. Али они кажу — нису то усташе, и није било усташа, али опет народ није смио ићи. Наговорили су само неколико стараца и старијих жена и они крену и тако су дошли у школу. Тамо је гвардијан био сам и питао зашто нема више народа. Боје се ићи, боје се усташа, одговарају му. И онда су се и ти разишли. Послије су примијетили да су усташе били на школском тавану. Једнога дана дође опет к мени почетком 1942. с 4 кола и 10 усташа, и уђе у двориште. Чуо је наиме да имам сијена и питао ме да ли га хоћу продати. Казао сам му да требам за себе и да не могу продати. Он ми је на то рекао: »Добит ћеш једну покрсницу, као увјерење, потврду, да ти се ништа не смије десити, да ће бити мирно твоје друштво, имат ћеш слободу кретања, бит ћеш преведен у римокатоличку вјеру.«  Попустио сам. Они су стрпали све сијено са штале и једна кола сламе, пронашли су сијалицу с којом шијем кукуруз, и то све су одвезли. Он ми је оставио писмено по имену мога друштва, гдје је писало: »Примљени сте у крило свете римокатоличке цркве.« То сам прочитао. Послије сам побјегао од куће и више од тога времена не знам ништа.

Професор из Загреба, о држању жупника Гречла

МИРЈАНА ШИМАНСКИ. Професор из Загреба, о држању жупника Гречла:

Кад се 9, 10. и 11. априла 1941. године југославенска војска повлачила, прелазили су мост у Костајници, а на хрватској страни налази се православна и католичка црква. Жупник католичке цркве био је Гречл. Он је отворио домаћим усташама торањ цркве и они су одатле пуцали из митраљеза по југославенској војсци која се повлачила. Они су гађали по Босанској Костајници и том приликом је доста страдало грађанство. У том торњу био је сакривен и памук неког трговца. Једна батерија из Босанске Костајнице пуцала је у торањ да ушути митраљезе и окрњила га. То је био повод за усташе да кољу Србе и онда је Гречл почео проповиједати да ће се, можда, спасити они који се покрсте. Неколико Срба, а међу њима и Стари професор Матијашевић са својом породицом, покрстили су се. Кад су дошли усташе, почели су купити читав народ и ова породица Матијашевић потрчала је Гречлу да им да потврду да су се покрстили. Он је одбио да даде потврду, јер каже да су Срби криви за торањ. У Бајића—јамама све су Србе побили и почело је харангирање против Срба. То је исто важило и за католкиње које су се удале за Србе. Моја сестра била је удата за Србина, али је она остала католкиња, а она је отишла са шесторо дјеце и тражила је једно увјерење од жупника да је католкиња, и да, иако је удата за Србина, није прелазила на православље. Гречл је рекао да су сви једнаки и они који се друже са Србима и жене које су удате за Србе, да су сви они отпадници од католичке цркве и не могу добити заштиту. Ја сам се послужила једним триком и казала сам да сам дошла од Шарића из Сарајева и да ме је он упутио да ми се изда увјерење. На то је рекао да он добро зна каква је наредба и да му не солим памет. Онда сам видјела да се заиста никаква помоћ не може добити од тих свећеника. У то сам се увјерила и у Бањој Луци, гдје је био неки стожерник Гутић у чијој се пратњи увијек налазило неколико свећеника кад год је држао говоре. Ја сам из тог времена сачувала једне новине од 30. свибња 1941. године. Многи су као и ја вјеровали да ће добити помоћ од свећеника, али су се преварили, јер су је врло ријетки добијали. Већином је то било само обећање да се људи на тај начин намаме да остану дома, а послије су их усташе хватали и клали. То је био само један трик од стране усташа помоћу свећеника, који су на тако нешто пристали, да би на тај начин Србе сигурно дотукли. Из новина које сам сачувала види се да су на овоме збору на којем је говорио Гутић, били присутни и свећеници. Између осталог, Гутић је тада рекао: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас — ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој неће вам узмањкати. Сваки који се за њих буде залагао, постаје самим тим непријатељем хрватске слободе. Срби нека се не надају ничему, и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева, из наше домовине.«  Затим стожерник Гутић, на хрватском и онда на талијанском језику, захваљује на искреним жељама талијанском команданту. »Разговор између њих прекида се повременим пјевањем усташких пјесама у "којима се одликују младе усташе из пратње, младо свећенство, које је у своју средину формално заробило симпатичног и шаљивог младог војног капелана да бираном латиншчином освјеже своје успомене из богословије и стек ну у очима талијанског часништва свако поштовање као народни борци и уједно људи ерудиције.«  »У згради котарског предстојништва стожерник Гутић прима представнике из старог Мајдана, Каменграда, Чапља и Кијева, села у којима су недавно усијане главе изазвале покољ и уништење властитог села, од којег је свега преостало 27 стабала, урешених након захвата храбре њемачке војске с 27 лешина да буду мементо осталима, да су времена српских хајдука давно престала. ..«  Јасно је да је све ово народ прочитао у новинама и тако знао чему се све има надати. Касније је усташки стожер повлачио ове новине натраг и давао по 100 динара за сваки комад који се врати, јер је видио да су сувише далеко отишли и показали своје праве намјере, штампајући све то у новинама. За покоље у Костајници много је крив Гречл, који је увијек харангирао против Срба.

Столар из Загреба, жртва усташког терора

ПЕТАР ГЛАВАШ. Столар из Загреба, жртва усташког терора:

Свједок: О усташким злочинима знам тога пуно. Али не знам што би било најпотребније, односно најкраће да кажем. Предсједник: Реците оно што је било најстрашније. Свједок: Онда ћу говорити о ономе што сам сам доживио. Ухапсили су ме 24. вељаче 1944. и одвели у Звонимирову улицу. Тамо је било оно злогласно усташко редарство. Ухапсили су ме агенти злогласног Драженовића, а он сам ме је саслушао и мучио. Тукли су ме по рукама, ногама и по глави, а употребљавали су за ово батињање и ову жицу испреплетану челичним дијелићима. Испребијали су ме и након тога ми свезали руке. Сав сам већ био црн и окрвављен. Ја сам им рекао: »Зар се тако ради од хрватског народа?!« На рукама су имали нешто тврдога, тако да су ми избили зубе, носим још и данас умјетне. Ударали су ме усташком чизмом и пребили кост на кољену, и још данас патим од тога на нози. Иза тога свезали су ми руке и тукли ме жељезном штангом испог кољена и објесили ме на ту штангу између писаћег стола и столца, тако да сам висио у зраку, а ноге су ми биле окренуте у зрак. Ту су ме тукли по ногама и бубрезима и куда су дохватили. Ту су ме скинули и питали свашта о чему нисам имао ни појма и нисам им могао рећи. Одвели су ме у неки мрачни подрум и тамо ме бацили међу остале и нису ме даље питали. Ујутро сам дошао к себи и видио сам истом гдје сам. Био сам сав црн, крвав и натечен. Јести ми нису дали неколико дана, премда ми је моја жена с дјецом носила јести. Иза тог, пар дана касније, пребацили су ме у Нову Вес, а одатле у Ђорђићеву улицу. У Ђорђићевој улици билo је краће мучење, али није било тако страшно. Мислио сам када сам дошао у затвор да никог нису мучили као мене. Али видио сам да је било још далеко већих патника, који су били, када су скинули кошуљу, сасвим црни од батина, да није било мјеста, које би с прстом такнуо, а које не би било црно. Иза тога сам краће вријеме био на Савској цести, а одатле су ме премјестили у логор Градишку, гдје сам био на тешком раду, на истовару. Храна је била слаба и почеле су нам отицати руке и ноге. Кухали су нам »пуру«, како смо ми заточеници то звали, тј. пљесниво брашно на води без масти и без соли. Тјерали су нас на све теже радове. Послије тога су нас пребацили у једну мању групу у Јабланац, који је био као нека економија. Ту су нас усташе мучили како су хтјели. Најстрашније је било у недјељу. Тада су усташе отишли у Ораховицу, тамо се напили, а када су се повратили онда су звали једног по једног у бункер и питали: »Гдје је Тито?«  Иза тога су сваком појединцу наложили да легне и газили су по нама и на све миле начине нас тукли. Неке су дотукли, а затим их однијели до жице, а онда други дан сакупили све затворенике и рекли: »Ево, ови су хтјели побјећи«, па затим извели још 5—6 људи и постријељали их покрај онога који је тамо лежао, а којег су избацили из бункера свег испремлаћеног. Након неког времена што сам проборавио у Јабланици, некако под рану јесен, био сам пребачен у Јасеновац. Ту је био исто тако страшан пакао. Првих дана није нас било толико много. Али у новембру 1944. године и у децембру те године, није то више био Јасеновац него мравињак. Људи су се скупљали са свих страна, долазиле су жене, дјеца, мајке с дјецом на рукама . . . Чекале су по цијеле дане међу баракама, а навечер нису још увијек биле смјештене под кров. Другог дана, након што су отпремљене, нису стигле нити у мушки, а нити у женски логор. Нестало их је. Био сам познат с једним другом, Иваном Комадином, који је у логору вршио и службу писара. Ја сам га једног дана упитао колико нас заправо има, али се не сјећам да ли ми је одговорио 9 или 14 хиљада. Иза тога, након пар дана отпочела је ликвидација. По ноћи су их одводили и убијали су их. Ја сам у то вријеме радио у столарији и дневно су долазили усташе к нама да им брусимо ножеве и бодеже. У једном случају ја сам сам брусио пет комада бодежа. Један ми је усташа рекао: »Ако ми не набрусиш нож да брије, ја ћу ти првоме пререза ти врат«. Одводили су их иза те столарије, иза ланчаре и тамо их убијали. Ту су се скупљали навечер, ја их нисам видио, али знам по томе што сам чуо ударце и повике, да су их клали. Неколико пута сам чуо како је мајка повикала: »Пустите ми дијете«, и нестала је. Мушкарци су мало када викали. Чуо се који пута повик »јао«, али они нису кричали као женске. Био је један случај када су са самог тавана гдје смо ми спавали над столаријом и гдје смо могли чути шта се догађа под ударцима и криковима, одвели једног дјечака. Био је код нас неки дјечак, који је радио као шегрт, али није могао бити шегрт, јер је имао свега 9—10 година. Једне ноћи ушли су у нашу просторију и извели тог дјечака. Он је викао и молио: »Немојте ме госпон, ја сам добар, ништа нисам крив«. Није му ништа помогло, одвели су га. Исто тако један мали дјечак, који је био затворен заједно са својим оцем, био је позван од усташа и они су га одвели. Мали је почео викати: »Тата, немој ме пустити . , .«  Отац је узео дијете и однио га, а затим се вратио сам. Друге вечери отишао је и он. То је било велико клање и нас је остало свега четири хиљаде. Пред сам Божић 1944. године био сам пребачен са још 64 људи у Лепоглаву. Путовали смо осам дана из Јасеновца у Лепоглаву, гдје нас је од 64 стигло свега 60. На сам Божић тј. између 25. и 26. XII дошли смо у Лепоглаву. Говорили смо међусобно ми заточеници да ће ваљда тамо бити боље. Али било је још страшније. Добили смо прекухану репу двапут на дан, и то по четири деци, већином сама вода нити слана нити масна. Крух нисмо уопће видјели. Била је већина заточеника из околице, Хрвата, Загораца, из Вараждина. То многи људи нису могли поднијети, те су поумирали од глади. Умирало их је 15—25 на дан. Једне ноћи сам их и ја ишао покапати, јер су усташе дошли у ћелију и дигли нас — хајде. Те вечери, нас осморица морали смо покопати 24 човјека. Кола су с лешинама запала у блато и нису могла даље. Тукли су нас, али нисмо могли кола извући. Морали смо лешине носити на леђима и то једну по једну, метали смо их у јаму, а затим загрнули земљом и вратили се натраг колима. Нас су опет усташе тукли, јер смо кола тешко извукли из блата. Кад смо се вратили, постројили су нас и тјерали: »лези — дижи се«. И тек су нас пустили у часу кад смо ишли спавати. Самице су биле грађене за једног човјека и могле су бити 150 на 130 центиметара. У тим самицама спавало нас је 6—8. Међутим наш број нагло је опадао и онда је било мјеста, па и у самицама. И тако је било све до завршетка, док се није приближавала Народноослободилачка војска Загребу. Тада је настало право мучење. Сваке ноћи ударци батине. Мучили су људе на све начине. Око осам сати једне вечери кад сам случајно пролазио ходником, видио сам како једнога туку жељезним штапом, док није пао на земљу. Не знам јесу ли га дотукли. Не могу се сада свега тога сјетити што је било и што сам све проживио, али могу казати да је то свега један стоти дио онога што сам видио и доживио.

литература: Алојзије Степинац: светац или злочинац ?, Бранимир Станојевић