Са светлим пољупцем на уснама
| Са светлим пољупцем на уснама Писац: Растко Петровић |
То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли,
ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада —
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије
Цвети!
Тешко крило!... Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се...
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне
док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим
светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!...
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође...
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у
бескрају;
Још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза
мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти
пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан кȏ
некада.
То, то! Одједном очи отворити!...
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, —
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? —
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ швати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по
дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се вежеш најзад све што би у телу, ненадмашно
у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом
Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави…
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил’ осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло кȏ а би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
О тада тек, кȏ у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем
на уснама.
Нешто што је јако непријатно
Што је осећање срамотности,
Стрмоглаво,
Што сте изазвали сами као признање,
Што је похвала од људи за које би желели
да је њихово мишљење за вас тајна
јер их не можете уверити
у нешто у шта нисте уверили себе.
Нешто што вас заувек чини нестрпљивим
у жељи да потчините туђу мисао
и осећања
Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби
Нешто што нико неће разумети
Нешто што вас дубоко рани
и где не можете чекати да се заборави
где жена која лежи на песку
изгледа вам толико у вама и толико изван вас
где људи који певају изгледају тако изван вас
да се осећате на граници апсолутног
негде где је дан што и ноћ
безнадежно сам у тој оштрој светлости
Безнадежно ван човечанства
први тренутак када мораш живети сам од своје крви и дисања
пре првог крика и зрака
апсолутно пре прве жеље да не живиш.
Извор уреди
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 217-219
- Пројекат „Антологија српске књижевности“, Растко Петровић: Песме, 2009, стр. 164(155)
|