Sa svetlim poljupcem na usnama
| Sa svetlim poljupcem na usnama Pisac: Rastko Petrović |
To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli,
ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada —
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije
Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...
Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne
dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.
Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim
svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!...
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!
Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u
beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza
mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti
penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan kȏ
nekada.
To, to! Odjednom oči otvoriti!...
Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, —
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? —
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već švati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po
dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno
u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom
Času!
I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi…
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il’ osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo kȏ a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...
Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, kȏ u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem
na usnama.
Nešto što je jako neprijatno
Što je osećanje sramotnosti,
Strmoglavo,
Što ste izazvali sami kao priznanje,
Što je pohvala od ljudi za koje bi želeli
da je njihovo mišljenje za vas tajna
jer ih ne možete uveriti
u nešto u šta niste uverili sebe.
Nešto što vas zauvek čini nestrpljivim
u želji da potčinite tuđu misao
i osećanja
Nešto što zaustavlja dah pred likom koji je u srdžbi
Nešto što niko neće razumeti
Nešto što vas duboko rani
i gde ne možete čekati da se zaboravi
gde žena koja leži na pesku
izgleda vam toliko u vama i toliko izvan vas
gde ljudi koji pevaju izgledaju tako izvan vas
da se osećate na granici apsolutnog
negde gde je dan što i noć
beznadežno sam u toj oštroj svetlosti
Beznadežno van čovečanstva
prvi trenutak kada moraš živeti sam od svoje krvi i disanja
pre prvog krika i zraka
apsolutno pre prve želje da ne živiš.
Izvor uredi
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 217-219
- Projekat „Antologija srpske književnosti“, Rastko Petrović: Pesme, 2009, str. 164(155)
|