САМОЋА
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета —
Имам и друштва: гле, попак мали
У зиду цврчи: гле жива света!
Распевао се крај топла банка —
Ал' жалостиво глас му се тресе,
Песмица му је слаба и танка —
Ох, све се бојим, откинуће се...
На пољу хуји ветар... из зида
Попак умуко — ћути све живо —
Тако!.. последњи кончић се кида
Што ме је с живим светом везив'о...
Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 96
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета —
Имам и друштва: гле, попац мали
У зиду цврчи: гле жива света!
Распевао се крај топла банка —
Ал' жалостиво глас му се тресе.
Песмица му је до душе танка,
Ох, све се бојим, откинуће се...
На пољу хуји ветар... из зида
Попац ућут'о, ћути све живо —
Тако!. . последњи кончић се кида
Што ме је с живим светом везив'о...
„Самоћа“, Бранково коло, IV, 15. (22) октобар, 1898, стр. 1313
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета —
Имам и друштва: гле, попац мали
У зиду цврчи: гле, жива света!
Распевао се крај топла банка —
Ал’ жалостиво глас му се тресе,
Песмица му је додуше танка,
Ох, све се бојим, прекинуће се...
Напољу хуји ветар... Из зида
Попац ућута, ћути све живо —
Тако!... Последњи кончић се кида
Што ме је с живим светом везиво̂.
Петровић, Б. Српска књижевност у сто књига, 1971, стр. 114.
