Самовоља Раде
Послушај ме, мио побратиме,
Да ти кажем пјесму о јунаштву.
Са границе краја кордунскога,
Баш из села Коренскога Луга
Скупила се чета партизана 5
Под командом Девића Милана.
Бијаше их тридесет на броју,
Сви су вични мегдану и боју.
Једно јутро кад освану данак,
Зове Миле чету на састанак 10
Да учини с њима договора,
Јер за борбу спремити се мора.
Кад командир чету постројио,
Све јунаке на број набројио,
Само нема најбољег јунака,
По имену Боснић Радована.
Тад говори чете командире,
Р’јеч му врућа к’о лава извире:
„По три пута у неђељи дана
С вама нема Боснић Радована.
Кад комесар своју школу спрема,
Често Раде на збору му нема,
Па ми и он често приговара
Да је Раде самовоља стара.
Самовоља та ми мира не да,
Зато морам направити реда.
Из чете ћу њега отјерати
Ил’ командир чете нећу бити.“
Кад командир довршио зборе,
Борци ћуте, ништа не говоре.
Тада збори комесару млади:
„Сад сте чули о чему се ради.
Млад је јунак, око га не вара,
У боју му тешко наћи пара,
Ал’ се ово не може трпити,
Самовоља мора се казнити.
Нико не зна куд се Раде скита,
Иде некуд, никога не пита.
Ми нијесмо дружина хајдука,
Самовољних друмских разбојника,
Већ смо борци што Партија води,
Заточници правди и слободи.
Ми требамо праву дисциплину
За слободу и за домовину."
И комесар кад заврши зборе,
Борци ћуте, ништа не говоре.
Мало вријеме дуго не потраја,
Наста жагор, па настаде граја.
Из луга се јунак помолио,
Ни стражар га није опазио.
Према чети он корача смјело,
На њему је чудно одијело:
Неки ћурак на се огрнуо,
А на главу фес је натурио,
Бећарски га држи изнад веђа,
Двије пушке носи преко леђа,
Трећу пушку носи у рукама
К’о на јуриш да се негдје спрема.
Али борце није преварио,
Познали га чим се помолио.
У сусрет му многи полетише,
Од радости Раду загрлише,
Карабине с њега поскидаше,
К’о дјецу их топло загрлише.
Ал’ да видиш Миле командира.
Ни руке му пружити не хтједе,
Колико се био наљутио,
Још га бијес није напуштио.
Кори Раду и не бира ријечи,
Од гласа му сва пољана јечи,
Огањ сијева па ипак застане.
Тад говори Боснић Радоване:
„Шта ти бјеше, друже командире?
Зар се тако збори с друговима?
Зашто си се тако наљутио,
Па ме тако к’о балавца грдиш
И образ ми код другова црниш?
Скупа смо се овдје испилили
И дјетињство скупа проводили,
Заједно смо чету састављали,
Скупа пошли у бој на душмане,
Изабрали тебе старјешином.
Ја ти образ нијесам оцрнио,
Нит’ Партији срамоту нанио.
У те нијесам вјеру изгубио.
Шта је ово сад би хтио знати?"
Командир му сада проговара:
„Слушај сада, самовољо стара!
Ја не слушам више твога збора,
Нити с тобом желим разговора.
Ти се скиташ, никога не питаш,
Куд наумиш туда и одлазиш.
Ово није дружина хајдука,
Нити група друмских разбојника,
Већ је ово чета партизана
Што за борбу увијек има плана,
А ти идеш куда ти је воља.
Не треба нам така самовоља.
Зато одмах из чете одлази
Па дружину по вољи си тражи.“
Тако рече старјешина чете,
А очи му по борцима лете.
Ал’ јунаци очи оборили
И под вјеђе поглед заклонили,
У земљицу гледају преда се,
А из уста не пуштају гласе.
У свакога чело намрштено,
У тешку је бригу утонуло.
Па погледа Боснић Радована,
Храбра друга, њему добро знана.
И он гледа у земљицу црну,
Нит’ ромори, нит’ штогод говори.
Сад командир, весела му мајка,
Видје сам је пред четом јунака,
Видје јунак да је прелетио,
Па је чети вако говорио:
„Што ћутите, што не говорите?
На вама је да то просудите,
Говорите, никог не штедите,
Ако треба и мени судите.“
Кад су борци ријечи разумјели,
Сви помало главе подигнули.
Мучна шутња у души и чети,
Није лако еглен започети.
Два другара, оба свима мили,
Сада су се љуто завадили.
Вријеме тече, а тајац у чети,
Нико не зна откуд започети.
Свако жели пламен угасити,
Али не зна како погодити.
Тад устаде Јездић Радојица
Па овако стаде говорити:
„Ево мене, друже командире,
Ја ћу зборит’ када нико неће.
Сад истину теби морам рећи,
Ал’ опрости на гркој ријечи.
Ти си, брате, лоше започео,
Ал’ си нешто боље завршио.
У тебе смо увијек вјеровали,
Знамо да се нијесмо преварили,
Ал’ си, брате, ти заборавио
Да ти нијеси што си прије био,
Јер си сада ти командир чете,
Твоје ријечи на далеко лете:
Ил’ по глави мал>ем ударају,
Ил’ на рану мелем привијају.
Да их мјериш сада мораш знати
И бјес срца мораш обуздати.
Ми смо скупа чету саставили,
Један другом братски помагали,
Један другом путе исправљали,
Ал’ на образ нијесмо ударали.
Радован је јунак од мегдана
Каквих мало има партизана,
Истина је, мало самовоља,
Ал’ гвоздена у њему је воља,
Не крсти се на свакој ћуприји
Нит’ се шуши са пута уклања.
Кад смо ову чету саставили,
Карабина мало смо имали.
Како ј’ било то сви добро знамо,
Сад на броју тридесет имамо.
Сам је Раде осам прибавио,
Неке вучки а неке хајдучки.
Образа нам није оцрнио,
Нит’ Партији срамоту нанио.
Ако ј’ ноћас несагнат остао,
Он је двије пушке ухватио.
Није пијан, није лумповао
Нит’ по крчми курве нагонио.
Па нас чуди, и сам си видио,
Како си се тако наљутио.
Треб’о си га, брате, саслушати,
Не попријеко по ћефу судити.
А што кажеш од нашијех мука
Да нијесмо дружина хајдука,
Нити група друмских разбојника,
Ту си, брате, нешто замрсио
И по мало све нас увриједио.
Разбојство нам о врату не вјешај,
А хајдуке са њима не мјешај.
Те ти ријечи иду стрампутицом,
Назваће те људи незналицом.
Зар ти не знаш, јади те не знали,
Ово није мирна Паурија,
Већ је ово крвава Крајина.
Равно љета четири стотине
Овдје зулум није престајао.
Газили нас аге и бегови,
Газили нас швапски генерали,
Са животом нашим трговали,
На многе нас муке ударали,
Једну рају на другу гонили.
Са нама су царства оевајали,
А богатство себи узимали.
Кад је раји мука додијала
На Крајини швапској или турској,
Што ј’ имало срца и памети,
У гору се тада одметнуло
Као ово што данас чинимо
Кад је Хитлер земљу прегазио,
По зулуму Турке надмашио.
Везир гони по гори хајдуке,
Кад ухвати на колац набија,
Узима им дјецу из колијевке,
По Азији са њима тргује,
А хајдуке, храбре одметнике,
Он за друмске држи разбојнике.
Швабо гони по гори хајдуке,
Кад ухвати, на вјешала суди.
Одметнике и њине јатаке
Све у друмске пише разбојнике.
Сви смо чули што причају стари
Још и данас живи граничари
О хајдуку Мудрићу Николи,
Синовцу му младом ЈБубомиру,
О соколу Дејановић Лази
И тридесет њихових другова.
Од зулума гори побјегоше,
Истом овом гором четоваше,
Убијаше аге и бегове,
Убијаше швапске шережане,
Па и сами погубише главе
Да нам спомен јуначки оставе.
Сада наше партизанске чете
Газе исте планине проклете.
Некад Турци а сад Хитлеровци
На човјека једнако су ловци.
Од државе ми смо одметници
Као некад у гори хајдуци.
Ови наши кланци јадиковци
Слободе су увијек заточници.
Ми волимо партизанско име,
Сваки борац поноси се њиме.
Ал’ оружје које треба нама
Сада душман држи у рукама.
Свијет гази фашистичка кучка,
Ал’ се не да бусија хајдучка.
А засједа, ту да смо начисто,
И бусија једно су те исто.
Када раја од силника страда,
Све једнако некад или сада,
Кад је душман истријебити пријети,
Са бусијом мора се почети.
Разум, брате, свакоме нам збори:
С пет пушака фронта се не створи.
За то знадеш, што вјерујем и ја,
Цијела земља постаће бусија.
Није чудо што се душман љути
Када су му прекинути пути
По Кордуну, Банији и Лици,
Па нас зову друмски разбојници.
И стари су наши давно знали:
Тешко оном кога душман хвали.
Вјекови су односили вријеме,
На леђима мијењало се бреме.
Све једнако некад или сада
Слобода је увијек само нада.
Стари су нам граничари били,
Властели се љуто замјерили
Зато што су слободари били,
Кметске ланце нијесу прихватили.
За тиране то су биле бриге,
О томе нам оставише књиге,
А те књиге сад усташе штију
Па ријешише да нас све побију.
Ал’ Партија, весела јој нана,
Она ствара војску партизана,
Цијелу земљу једном циљу води
По истини, правди и слободи.
Ал’ тирани ево без разлике
У друмске нас пишу разбојнике.
Командиру, све ти ово знадеш,
Нашу слику пред собом имадеш.
Раде пушке отима и краде
Јер од других он то боље знаде.
Још смо слаби, не може се крити,
И друкчије сад не може бити.
Боримо се како умијемо,
Компартију мајку поштујемо,
Па ти, брате, кад држиш продике,
Узидај их у ове прилике.
Остав’ ријечи што нам образ прже,
Ријечи што су од снаге нам брже.
Не понављај оно што је туђе
Да нам раздор у чету не уђе.
Па сад ево нека збори Раде
Ђе је био, нека чета знаде.
Је ли вуче или лисац мудри,
Па по правди нека чета суди.“
Тад говори Боснић Радоване,
Гледа оштро к’о соко са гране:
„Истина је, никог нијесам пита’,
Ал’ без циља ја се нијесам скита'.
У Штурлићу имам доброг друга,
Муслимана, старог пријатеља.
Он је увијек са мном у дослуху,
А усташе мрзи као кугу.
Он ми јавља, преварити неће,
Куд се олош са пушкама креће.
А ви знате за усташку праву,
Зато шутим и чувам му главу.
Јуче абер донесе ми птица
Да ће јутрос Авдо и Мујица
У ливаде када зора сине,
Оба собом носе карабине.
Из чете сам ноћас отишао
И Корану воду препливао,
Сакрио се тамо у врбаку,
Па очима пратим душу сваку.
Таман зора кад је забјелила,
Два се људска створа помолила.
О рамену носе косе бритке,
А на другом пушке карабинке.:
Крај врбака мимо ме прођоше,
Код другог се даље уставише,
Посједаше, дуван запалише.
Крај врбака пушке пометнуше
Онда своје косе набрусише
И ливаду косити почеше.
Кад се мало даље одмакоше,
Кроз врбак се ја примаче ближе.
Овај ћурак крај врбака нађе
И фес овај на главу натуче,
Узех пушке, узех муницију
Па се, браћо, претвори у змију
И кроз врбак гмижем на обалу,
Јер то мјесто не бјеше за шалу,
Мало даље друге косце видим.
Исправим се и полако ходим,
Ал’ се они чуду не надају,
Фес гледају, ништа не сумњају.
Кад препливах на другу обалу,
Заклоних се у неку увалу,
Онда зовем Мују и Авдију
Нека приђу ради људског збора,
Ријеч им дајем да нема зазора.
Комшије смо и глас ми познаше,
На обалу обадва дођоше,
Ал’ кад пушке код мене видјеше,
Обадва се, браћо, скаменише.
Ријеч им дајем, јер су хтјели знати,
Да ли желим кавгу заметати.
Ја им кажем: у нас нема жеље
Заметати кавгу без невоље.
На ријеч ми оба вјероваше
И на траву оба посједаше,
Па разговор први започеше:
„Чујеш, Раде, дај нам пушке врати
Јер што ће нам таборник казати.
Још нам може главе доћи хака
Када чује да нема пушака.“
Када ово они прозборише,
У души ми рану отворише.
Смија’ би се и сузе би’ лио
Јер за смијех ово земан није.
Ја им зборим нека сами суде
Ко је овђе јео гљиве луде.
Зашто пушке носе у ливаде
Кад им нико не задаје јаде?
Комшије смо и сви бјесмо раја,
Сада туђин земљу нам осваја
И нож крвав сад међу нас меће
Да с’ кољемо рад’ његове среће.
Тад Авдија вако проговори,
Чини ми се да из душе збори:
„Чујеш, Раде, и ти можеш знати,
Што си Србин, алал ћу ти дати.
Ми смо давно баталили кавгу,
Заједно се борили за правду,
Заједно смо јаде јадовали
И заједно свадбе свадбовали,
Збор зборили, скупа трговали,
Један другом вјеру поштовали.
Твој је ољтар а моје минаре,
Не дирасмо обичаје старе.
Али, брате, ви сте покварили,
Са Русијом савез углавили,
Вашу војеку комунисти воде,
Ми нећемо такове слободе.
Не признају Христа ни Пророка,
Ни корана нити јеванђеља.
Колектив су некав измислили
У који су народ утјерали.
Мојом њивом да газдују гоље,
Жене наше да постану дроље.
Такво носе комунисти право,
А ти с њима идеш, луда главо.
Да си Србин к’о што сам те знао,
Сутра би’ те у госте позвао.
К’о и јучер био би ми мио,
За тебе би’ живот положио.
Али кад си са Стаљином стао,
Дин душманин мени си постао.“
Кад сам, браћо, ове ријечи чуо,
Чуду сам се и сам зачудио.
Пола сата зборио сам њима
Сву истину о комунистима.
Фашистичке лажи разбијао,
На наше се јаде позивао,
Ал’ од свега мало вајде бјеше,
Фашисти их с лажи отроваше.
Још нам, браћо, Авдо приговара
Што убисмо Мусу Бајдарова.
А сам знаде, убили га јади,
Шта нам Муса од села уради,
Муса нам је куће попалио,
Жене, дјецу под нож ударао.
Сто живота да ј’ Муса имао,
Свог злочина не би окајао.
Ал’ Авдија на то одговара
Да је така сад настала права.
Муса ј’ јунак борио се право,
Дин душмане комунисте клао.
Па сад, браћо, просудите сами
У каквој се то налази тами,
У ту таму, ко то може знати,
Кад ће зрачак свјетла продријети.
Зашутасмо јер ријеч нам пресахну
И кренусмо свак на своју страну.
Како ј’ њима то не можем знати,
За се знадем да ми душа пати.
Журио сам до нашег логора
Рад’ утјехе, људског разговора.
Не вјеровах, то вам кажем свима,
Да сљепоће међу нама има,
Да у власти неки ђаво клија
И постане глава фишеклија.
Сад сте чули што сам им’о рећи,
Нема тога ко може порећи.
Само чујте што ћу вам казати:
Ја вам овдје не могу остати.
Кад друг друга попријеко гледа,
Ту је тешко учинити реда.
Кад друг другу више не вјерује,
То и чету може да отрује.
Половину узећу пушака
Којено сам чети прибавио,
А пола ћу вама оставити
И сваку вам срећу зажелити.
Отићи ћу у село Љесково
Јер је и то гнијездо соколово,
Код Васиља Божић командира
Који не да фашистима мира.
Он не пати много од символа,
Ал’ с’ не боји бога ни ђавола.
Већ вам сада могу вјеру дати:
Васиљ ће ме у чету примити.
И док ми је глава на рамену,
И фашиста док земљом царује,
Ја се боја оставити нећу,
Нит ћу ваше име посрамити."
Кад је чета Раду саслушала,
У један глас сложно повикала:
„Да нам живи Боснић Радоване,
Наша дика и јунак без мане!
Ако Раде из чете одлази,
Пола чете са њиме полази.
А сад чујте што морате знати:
Ми не дамо чету расипати.
Обадва сте храбри и разумни
Да слабости не би побједили,
Јере јунак кој’ разум не слуша,
Образ губи и постаје шуша.“
Кад командир ријечи саслушао,
Са Радом се братски загрлио,
Један другом ријечи опростили,
Опростили па се побратили,
У јуначки образ пољубили.
Што је било нијесу помињали,
Већ заједно борбу наставили,
Душманима јаде задавали
И јунаштвом чету прославили.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
