Ој девојко румена и бела,
Што си, душо, тако невесела?
Што дангубиш, те никог не љубиш?
Љуби момка, докле си девојка!
Кад удаду, љубити не даду,
Већ једнога, па до гроба твога.
Младост проћи, па ће старост доћи,
Ти ћеш стати, па ћеш уздисати —
Уздисати, мене спомињати,
На ћеш рећи: О Боже мој благи!
Та право је каз’о мени драги!

Извор уреди

Стеван Бошковић. 1862. Бачванске песме. Печатња Игњата Фукса: Нови Сад. стр. 22.