Oj devojko rumena i bela,
Što si, dušo, tako nevesela?
Što dangubiš, te nikog ne ljubiš?
Ljubi momka, dokle si devojka!
Kad udadu, ljubiti ne dadu,
Već jednoga, pa do groba tvoga.
Mladost proći, pa će starost doći,
Ti ćeš stati, pa ćeš uzdisati —
Uzdisati, mene spominjati,
Na ćeš reći: O Bože moj blagi!
Ta pravo je kaz’o meni dragi!

Izvor

uredi

Stevan Bošković. 1862. Bačvanske pesme. Pečatnja Ignjata Fuksa: Novi Sad. str. 22.