СРЦЕ
Живи пламе, тврди каме,
Човечанства благосове,
Човечанства црна клетво,
Штоно језик срцем зове!
Како ли ћу тебе знати,
Мада црви, опевата?
Ил' си башта цветошарна
Над којом се зора смије,
Док славујак чистог миља
Сетно-тужне песме вије?
Ил' кутија ти си мала
У коју је нада пала,
Што се из сна онда буди,
Кад нам беда пара груди?
Ил' пећина ти си жива
Од осветни, од арслана,
Што се свагде гњевно буде
На звектање јатагана?
Та у теби кипи жеља,
Што небеске звезде стреља,
У теби је љубав врела
Према роду, према моми;
Прот мрскога душманина
Из тебе се дижу громи;
У теби је нада света,
Од лудила што нас чува
Кад невоље вихар дува.
У теби је сажалење,
Убав цветак жргве, вере;
Успомена, што ју душа
На утеху себи бере.
У теби су дивне песме,
Што се оре међу цветом,
Што се оре међ звекетом
Гадарина, јатагана,
На бојишту од мегдана!
Живи пламе, тврди каме,
Човечанства благосове,
Човечанства црна клетво,
Штоно језик срцем зове!
Како ли ћу тебе знати,
Мала црви, опеватн?
Ил' си вулкан, што на светле
На божије дворе пљујеш?
Ил' си змија савијена,
Што уздахом ваздух трујеш?
Ил' си море недовидно,
Де авети страшне плове
И јакрепе бесне лове
Ка орлови голубове?
Ил' подземни пако ти си,
Кам' још мис'о није стигла,
А у паклу од врагова
Страховито коло игра?
Та у теби сикће лажи,
Што отрован језик плази,
У теби су, ао дробе!
Потварања, жуте злобе,
Пакост, раздор и издаја —
Седмоглава клет-аждаја.
У теби је мржња многа,
Покор, клетва и неслога,
Зломишљеност, крвожеђа...
Али ко ће све да ређа?
Та у теби сви су греси,
Што их црни ђаво смеси!
Да силно си, парче меса!
Од анђела ствараш беса,
Од просјака ствараш краља,
Тешке ланце од сабаља;
Од крвавог разбојника
Ти нам рађаш мученика:
А мало си, једно тиче
Могло би те прогутати...
Живи пламе, тврди каме
Не могу те опевати!
