САРДАНАПАЛ
Што ћу дуго да отежем?
Вајда ми је мала!
Ја мудријег незнам краља
Од Сарданапала.
Сарданапал краљ је био,
Баш по мојој вољи,
Нит' беше, нит' ће бити
Икад који бољи.
О клин си је обесио
Штит и буздоване,
Мрзио је као кугу
Јуначке мегдане.
Није с' тога, што му ваљда
Жао беше жића:
Него што је грозио се
Од крвопролића.
Одрек'о се свег украса,
Одрек'о пурпура:
Тога зеља и сувише
Наш'о је у цура.
Није никад пијан био
Од душманске крви,
Ал при крвци из чокота
Међ првима први.
Љубио је... грлио је...
Пио је... ужив'о...
Место перја на момини
Недри је почив'о.
А кад наста зла поворка
Од крвавих дана,
Те душмани нападоше
На њ са свију страна.
Сарданапал узе узор
Девојчица млади,
Узе злато, узе сребро
Те гломачу згради.
Још загрли красну мому
Страстним загрљајем,
Пољуби је дуготрајним
Жарким пољубљајем.
Насмеја се, па гломачу
Под собом запали —
А пламени језици се
Живо разбуктали.
И душмани кад су краљу
Дворе заузели,
Већ онда су њему ветри
И пеп'о разнели!
