SARDANAPAL
Što ću dugo da otežem?
Vajda mi je mala!
Ja mudrijeg neznam kralja
Od Sardanapala.
Sardanapal kralj je bio,
Baš po mojoj volji,
Nit' beše, nit' će biti
Ikad koji bolji.
O klin si je obesio
Štit i buzdovane,
Mrzio je kao kugu
Junačke megdane.
Nije s' toga, što mu valjda
Žao beše žića:
Nego što je grozio se
Od krvoprolića.
Odrek'o se sveg ukrasa,
Odrek'o purpura:
Toga zelja i suviše
Naš'o je u cura.
Nije nikad pijan bio
Od dušmanske krvi,
Al pri krvci iz čokota
Međ prvima prvi.
Ljubio je... grlio je...
Pio je... uživ'o...
Mesto perja na momini
Nedri je počiv'o.
A kad nasta zla povorka
Od krvavih dana,
Te dušmani napadoše
Na nj sa sviju strana.
Sardanapal uze uzor
Devojčica mladi,
Uze zlato, uze srebro
Te glomaču zgradi.
Još zagrli krasnu momu
Strastnim zagrljajem,
Poljubi je dugotrajnim
Žarkim poljubljajem.
Nasmeja se, pa glomaču
Pod sobom zapali —
A plameni jezici se
Živo razbuktali.
I dušmani kad su kralju
Dvore zauzeli,
Već onda su njemu vetri
I pep'o razneli!
