Руке (Растко Петровић)
| Руке Писац: Растко Петровић |
Љубите руке своје да засјаје вам једног дана,
Прескупо никада доста није рука вам намирисана.
Гајте их. Болне нокте њене пажљиво срежите,
Турпије за њих већ нема сувише превите.
Господ сам даде рукама плодност чуда да скривају,
Сребрни снег кринова узеше Серафинима.
У врту пути оне као једнака два цвета цветају
А крв руже је под њеним њежним ноктима.
Протиче венама њиним мистично пролеће
Где бежи љубичица, где различци се смеше;
У линијама длана усевско спаваше цвеће;
И крајње тајне духа руке очима реше.
Највећи сликари беху у њих заљубљени,
И сликари руку беху највећма жуђени.
Као два бела лабуда руке једна ка другој плове,
два једра по мору мешајући тамну бледоћу,
Спустите л' своје руке у сребрне вирове,
И убруса спремите им меких с ароматима чистоћу.
Руке су човек као што птице су њина крила;
Руке у рђавог су сличне пустошном тлу, и горама,
А смерних старица с чијег вретена истиче свила
даду да им се прочита мудрост исписана међ борама.
Руке орача и руке у морнара
Показују златну небеску жегу под тамном кожом свеца.
Крило галеба још на мирис таласа заудара
И руке Богородичине увек чувају целов месеца.
Најлепша рука каткад најцрњи занат деље,
Најсветије беху руке дрводеље.
Руке су ваша деца и две близнаке сестре;
Десет прстију су им синови, исто их прати надање;
Бдите над њиним играма, припазите да се не жестре,
И до најкрајнијих ситница мотрите њино владање.
А ви велите, о ви који презирући оруђа
Огледате тугу своју у реци плача туђа,
Старче, чије су косе забелеле сасвим у дану,
Младићу, очију божанских из којих љубав свану,
Тиха жено, која са анђелима мешаш своја сањања,
Тешкога срца каткад у дну чудних смркавања,
Не помишљајући да у рукама самим вашим цвета чврстина,
Сви ви велите: !!Господе, где дакле је, ваистина,
Исцељење, јер неизмерне су нам ове муке?“
Та у вашим је оно баш рукама, та оно је саме вам руке.
Жермен Нуво
Извор уреди
|