Ruke (Rastko Petrović)
| Ruke Pisac: Rastko Petrović |
Ljubite ruke svoje da zasjaje vam jednog dana,
Preskupo nikada dosta nije ruka vam namirisana.
Gajte ih. Bolne nokte njene pažljivo srežite,
Turpije za njih već nema suviše previte.
Gospod sam dade rukama plodnost čuda da skrivaju,
Srebrni sneg krinova uzeše Serafinima.
U vrtu puti one kao jednaka dva cveta cvetaju
A krv ruže je pod njenim nježnim noktima.
Protiče venama njinim mistično proleće
Gde beži ljubičica, gde različci se smeše;
U linijama dlana usevsko spavaše cveće;
I krajnje tajne duha ruke očima reše.
Najveći slikari behu u njih zaljubljeni,
I slikari ruku behu najvećma žuđeni.
Kao dva bela labuda ruke jedna ka drugoj plove,
dva jedra po moru mešajući tamnu bledoću,
Spustite l' svoje ruke u srebrne virove,
I ubrusa spremite im mekih s aromatima čistoću.
Ruke su čovek kao što ptice su njina krila;
Ruke u rđavog su slične pustošnom tlu, i gorama,
A smernih starica s čijeg vretena ističe svila
dadu da im se pročita mudrost ispisana međ borama.
Ruke orača i ruke u mornara
Pokazuju zlatnu nebesku žegu pod tamnom kožom sveca.
Krilo galeba još na miris talasa zaudara
I ruke Bogorodičine uvek čuvaju celov meseca.
Najlepša ruka katkad najcrnji zanat delje,
Najsvetije behu ruke drvodelje.
Ruke su vaša deca i dve bliznake sestre;
Deset prstiju su im sinovi, isto ih prati nadanje;
Bdite nad njinim igrama, pripazite da se ne žestre,
I do najkrajnijih sitnica motrite njino vladanje.
A vi velite, o vi koji prezirući oruđa
Ogledate tugu svoju u reci plača tuđa,
Starče, čije su kose zabelele sasvim u danu,
Mladiću, očiju božanskih iz kojih ljubav svanu,
Tiha ženo, koja sa anđelima mešaš svoja sanjanja,
Teškoga srca katkad u dnu čudnih smrkavanja,
Ne pomišljajući da u rukama samim vašim cveta čvrstina,
Svi vi velite: !!Gospode, gde dakle je, vaistina,
Isceljenje, jer neizmerne su nam ove muke?“
Ta u vašim je ono baš rukama, ta ono je same vam ruke.
Žermen Nuvo
Izvor uredi
|