Роман без романа/Загонетка

Загонетка

ЗАГОНЕТКА

»Нема ствари на овом свету веће од мене. Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио. Људе с рогови, магарце паметне, жене да млого не говоре начинити, то је код мене маленкост. Од мене зависи цареве и краљеве правити, њима колико оћу земље давати, с њиовом судбином владати и, кад ми је воља, у пропаст ји бацити. Начинити да се људи не туку, да жене не буду сујетне, да се курјаци с овцама друже — то ја за посао не држим. Једним словом, све што је на земљи, испод земље и више земље, — све што се помислити и не помислити може, — и сам cіrculuѕ quadratuѕ у мојој је власти. Чудиш се тко сам? Ја сам! Добро пази што ти реко.«
Но, госпоже, оћете ли мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док попушим при чаши вина једну лулу дувана? — О, ви сте весма добри. Вашу красоту и љубов ко књижеству у првој ћу оди споменути.
Мало је тешка? О, ништа, ја познајем ваше остроумије; од оног дана како сте се досетљиво код вашег господара супруга изговорили, ја сила на ваш разум зидам.
Нисте јошт? Ништа зато, ја могу и другу лулу испушити. Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене. Шта мора ваш нежни состав тела трпити! Тешко, тешко но ја мислим да ћу моју погрешку поправити ако вам загонетку разрешим, само нека код вас заостане. Изволте да вам на уво кажем; том приликом моћи ћу вас, ако ме удостојите, једанпут и пољубити. — Само ником —
Но, но, молим, господичне и матроне, госпожа зато не може да разреши, јер је разговори ваши сметају.
»Хи! Хи! Хи! ми знамо.«
Знате, а јесте ли погодиле?
»Ја нисам казала.«
О, ја о вами ни најмање не сумњам, фрајлице. Кад је јошт која фрајлица тајну казала? Али како сте разрешили? Шта је моја загонетка?
»Поета.«
Право! Кад, дакле, поета така чуда учинити може, да су магарци паметни, и да жене тајну чувају, које је прејестествено, може ли ми ко замерити што мога Романа по земљи, само краћим путем, као трговац из једног тефтера у други, само у другојачем виду, преводим?
»Хи! хи, хи!«
»Ха! ха, ха!«
»Хе! хе, хе!«
Ја знам што се Ви смејете. Што сам ја поета.
»Хи! хи! хи! поете су фантасте.«
Високопочитајема госпоже! Ви мени зајам враћате. Јест да поета не може бити ако нема фантазије, и да фантаста ништа друго не значи него ћушнут, ништа мање — — Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже, док није оладио, пак ћемо га после теже наћи него девојка од 200 поклада свога суђеника. —
О, погледајте, погледајте, фрајлице, како је красан, како је леп сад Роман, сасвим у романтическом виду. Истина, ја се не опомињем, и ви се нећете опоменути да је ико ружан био који главну персону у романма представља; али ја не знам може ли се ко с Романом сравнити? Како би га ми описали за оне који немају среће видити га! Да кажем да је леп, је л’ то довољно? Тко не зна шта је лепота? Роман, па само леп, и више ништа! Да га с Аполом, с Амором, с Венусом, с богињама сравним, то је горе него дрвеном мотиком копати, јер прво треба да сам знам, па онда другима да докажем јесу ли ти богови и богице били лепи и лепе; потом, кад би и то прејурио, опет се не би млого помогао, јер су сва ова сравненија пређашње романџије преотели (познато је да ниједна муза, ни грација, ни богиња није остала која не би каквом витезу од своје красоте позајмила). Сљедователно не би ништа друго, кад би се истим речма послуживати хотео, учинио, него подозреније подигао да и ја од други преписујем, а ви знате да ја оригинално пишем.
Има ли другог начина да се овој недостижици помогне? Ја мислим да други не може бити, него на вас, љубведостојна фрајлице, цео овај посао оставити. Ви сте њега, као и ја, но не сумњам, бољим очима видили, сљедователно ви ћете и боље известије о њему дати него ја. Изволте, дакле, вашима фрајлицама другарицама (јер други ће слабо, мислим, о том разбирати), уколико је леп, исказати, а ја за мене ред задржавам ако дође реч о каквој девојки. Љубим вам око.
»Аљине праве човека«, општа је пословица, и читатељи ће моји са мном заједно труд положити за искусити како је Роман одевен био. Али како тамо видим сушчество с замршеном брадом, с босим ногама, гди је преко голог тела јапунџе пребацило и злобни смеј с усна не може да сакрије? Он се к мени приближује, даје ми разумети да ме познаје, да га познајем. »Ах, ви сте, г. циникер, откуд тако у ово време; шта вас је приволело да из вашег мирног бурета изиђете? — О, добро разумем, вас је моја реч о аљинама возбудила. Љубезни г. циникер, ви нећете у свој земљи већег почитатеља наћи него што сам ја; али шта ће ваша теорија и моје к вами почитаније против употребленија општег учинити? Јесте л’ код приљ-Рабенера видили колику силу лепе аљине имаду? Знајте ви, на пример, колико звезда с источне, колико с западне стране земље има; знајте о љубови боље него Овидије говорити, и утркујте се с Платоном колико оћете, правећи Републике; но отидите с оваковим аљинама не фрајли, јер она вас не би ни пустила код себе, него код просте секе, видићете оћете ли какво благоволеније задобити. О Кратесу нећу да ми пример наводите; једна је Хипархија била на свету. Напротив, колико су се оженили само због тога што су леп фрак и лепе панталоне имали. Колико њи и данас поред прозора фрајле Јелице своју фину чоју носе, који праведно рећи могу: omnіa mea mecum porto! (сво моје богатство са собом носим). И фрајлица ји радо гледи, која је такођер са свилом и кадифом своје руготе покрила; шиље им хонере с многоценом лепезом, без које би морала језиком, и наравно, не увек добро изражавати. Најпосле себе оном поклони у којега је фарба од капута њојзи најповољнија. — Проча чуда што аљине праве наћи ћете код нашег Рабенера.
О новом комплиментирања начину који је исти пријатељ наш изнашао, на пример: ја желим вашем изрезаном фраку добро јутро; ја се препоручујем у милост вашег извезеног пруслука; бог да содржи красну вашу ћурдију млого година на радост ваше фамилије и проче — не знам друго казати него да је то план за оног филозофа који жели по начину вашем нову републику правити.
Но сад, г. Диоген, имате ли вољу јошт нас за наше аљине исмејавати? Видите, наше злато светли и без вашег фењера, а ја мислим да се и ви не би срдили кад би вам ко нову аљину поклонио; но будући да се нико не усуђује вас у вашој системи узнемиривати, зато би вам пријатељски советовао да се опет у ваше буре повратите, тамо шаком, кад немате кутлаче, воде пијете, свет презирете и по вашој глави республике правите. Адио!« —
Ја се надам да се господична ни најмање неће наћи увређена што сам њу оставио, и сву моју силу употребио да оперем чест и моју и њену. Али сам му бар и казао. Знам да би госпоје другојаче известије о њиовим аљинама и о тјехже дјејствију дале, но будући да наш циникер само једно јапунџе преко тела има, зато мислим да би против доброг тона било њега у друштво наше уводити. Нека диогенизира он колико му је драго, каже Г. — Српска пословица: »Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше« темељнија је него његово јапунџе. Сад ајд’мо к Роману.
Његове аљине могле би највећем гавалеру пркосити, толико само што су, наравно, романтическе биле. Чисто плаветне чакшире, по најновијој моди начињене, преко који скоро до колена лепо извезена долама, на глави калпак показиваше да је Роман од велике куће, и за знак да је ритер, имао је чизме с мамузама. Коњ млад и прекрасан, за кога би сваки паша 10.000 гроша дао, сабља оштра као змија, на десној страни наџак и копље — све то нашем путнику особити изглед придаваше.
Роман се сам зачуди видећи себе овако еквипирата, и сумњати почне да л’ је то онај исти Роман који је малопре с расцветаним туром по сокаку одио; но кад се сам поименце повиче, кад се за нос увати и осети да га боли као и пређе, увери се да је он онај исти сушчествени Роман као што је пређе био. Он овај предел нимало не познаваше и надаше се да ће му, као Енеју, каква Циганка доћи да му у длан гледи и да му пут покаже, која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док припека сунца прође. Истину говорећи, трбу му није врло оптерећен био, али нови Дон Кишот, који је највише зато у свет пошао да чуда чини, и не узме ово на ум. Он само гледаше свој мач, увесељаваше се с њиме, и почем се неко време шта ће у будуште чинити забави, надвлада га сан. — Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче.
Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад помисле колико ји је на свету који дању спавају, а ноћу левентају, кад узму најпосле на расужденије да млоги не само спавајући, него и будни спавају, зашт’ не би и нашем јунаку неколико часова на тај конац определили; особито што у романима и трагедијама (као што је познато) само се онда спава кад која добра силфа, која се на јави показати не сме, или неће, ноћу доћи жели и своје љубимце о будуштности известити.
Роман није ни по сата јуначества у ркању показао, кад силфа Селимандра, којој се наш ирој не знам зашто допао, вољу добије од дугог времена показати му његову судбину и наговестити како се при гдикојим случајевма владати има. Она придене себи крила (познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била. — Она га спочетка доста дуго како спава гледаше; потом помисли да је боље на јави му што има казати, и метне руку (ја управо, госпоже, не знам гди) да га пробуди, које би и учинила да јој није у исто магновеније старац на памет пао, који, као што је њојзи достовјерно познато, овакове састанке колцем развађа. Она се задовољи, дакле, што је руку на њега метнула, скупи све силе и овако почне говорити:
»Романе, ти си љубимац вила и волшебница! Сто иљада пушака, топова и мачева код тебе ће бити мало зврцање кукуруза. Твоја ће рука више Турака одсећи, макар да ји нигда нећеш видити, него Краљевићу Марко. Само срчан и слободан буди и не дај се да те којекакве жене плаше.« Ово изрекавши, представи му како тисућама људи на њега иду да га заробе; со тим скине руку, премда не радо, с њега, у забуни заборави казати »ни о пањ, ни о кладу«, него »и о пањ и о кладу«, почне ударати главом о свако дрво, и тако испребијана и излупана једва до куће дође.
Поменуте од овако силне волшебнице изговорене речи, притом мложество непријатеља, морало је, наравно, особито дејствовати на воображеније од природе ватреног Романа. Он не узможе даље трпити нападеније вооружани; тргне се из сна, ђипи, и — око себе види мложество мајмуна, који се између себе играју, зврцајући га малим грудвицама. Млоги људи, који у тисућу случајева исто као мајмуни поступају, радовали би се видећи соревноватеље поступака своји, али Роман, који је, као што је речено, поетическо воображеније имао, особито сном збуњен, помисли да су то они исти непријатељи који ће га у ропство водити, пак распаливши се гневом Краљевића Марка, »Мене у ропство?« викне. »Бурјам да у ропство дође? Док је овог мача у рукама, неће то бити!« Со тим скочи на своју Розинанту, гурне је жестоко у бокове, која дигнувши реп трубногласно своју ватру покаже, и тако се обоје у пуној совести о храбрости својој на непријатеље устреме. Мајмуни, наравно, овим позорјем узнемирени, почну ретерирати, али Роман ово видећи: »Шта, то ли је ваша фаљена храброст?« викне. »Овамо, бабе и бубе, ко ће ми на мејдан изаћи! Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети!«
Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама. Но нека сами кажу није ли боље и ово него да им представљам како се хиљадама може бити de lana caprіna, или de umbra aѕіnі, или за Драгињу и Влајка секу, чупају, бубају и туку?
Да је победа овде на Романову страну притезала, тко се може сумњати? Но он није задовољан био само с обрашченијем непријатеља у бекство; правог је витеза по његовом, премда не баш логичном мненију, дужност непријатеља на главу побити, и зато с пуном храброшћу своје сопернике окупи. Мајмуни, или страом, или природним нагоном (које је од ова два, остављам филозофима на дистинкцију), пођу шумом, али се Роман није овим оладнити дао; с јуначким кораком следоваше он својим непријатељма, као младић у мазуру пркосећој девојки, и намисли од претпријатија не одустати, докле год лавром своје чело не украси.
Судбина је људи тако смешна и чудна да човек, и не отећи и не мислећи, млого пута узрока има Демокрит бити. У ову рубрику доћи може да човек често налази оно што не тражи, а каткад што нигда и не би желио наћи. Тако, на пример, кад сека Јуца код свог швалера ужива сладост пољубаца, не нада се и чисто се зачуди видећи да је наједанпут мултипликацију докучила и да дивидирати мора; тако и наш Роман, који није ништа друго у памети имао него непријатеља гонити, случајно при непрестаном уступу мајмуна угледа једну палату, палату отприлике као што се у тарок картама изображена наоди. Ја знам да би од стотину моји читатеља 99 са мном заједно при угледу ове палате помислили на дукате који би се могли наћи. Наше даме радовале би се на нову какву мустру од капе, дембели би се справљали за ручак и спавање, а заљубљен, који своју драгану давно није видио, представио би себи како би красно било кад би се изненада с њоме састати могао, и проче. То други. Но Роману, који за љубов ништа није хотео знати, видећу да је један од његови непријатеља унутра утекао, представи се замок Влајков бити, гди се погано легло укоренило, кујући против њега сјети и козни, — може ли да га ова мисао не подигне? Он ободе коња, и као што наши картари громким јуначеством на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам устреми се и земља се од топота његовог коња затресе.
Пређе него што даље чудеса овог витеза видимо, по заповести Хорацијевој, кога млоги похваљују, мала част читају, а још мање разумеду, требало би мојим читатељма показати откуд ове палате у тако усамљеној шуми, тко је њу зидао и навластито каква лица у њој обитавају; но будући да унутра ником није допуштено било улазити, зато сам принужден горепоменуту заповест и из тог призренија прегазити, што ме је Меркур при самом помислу у тајнопуну ову палату ући за уво повукао, и опоменуо да се не шалим ако мислим и даље купуса јести (купус је моје најпријатније јело). Примечавам, дакле, да је споља на палати овај натпис из истог Хорација изрезан био: fіngere quі vіѕa poteѕt, — — — — hіc nіger est, hunc tu caveto.
У палати било је понајвише такови људи који су за најглавнију дужност почитовали јести и пити. Овде би могао тко рећи да такови јесу на шкоду општеству, но ја се добро опомињем речи приљ-Рабенера, да ленштине осим друге ползе и трговину промовирају. Његове су речи сасвим по правилима силогизма устројене, и убо: Сила земље состоји се у храни. Највише хране има онде гди се највише троши; probo maіorem: највећи је конзумо, то јест највише се троши онде гди су ленштине; nota bene имућне ленштине; probo mіnorem: да ленштине више једу, кад имаду, него други, то сваког искуство учи. Сљедователно они људи који трговцима лађе и амбаре празне и с тим већи Verѕchleіѕѕ чине, не само што нису републики на досаду, него од велике ползе, да и нужде јесу, quod erat demonѕtrandum.
Највеће пак упражненије житеља поменуте палате било је спавање, и баш су се случајно сви у овом положенију находили кад је наш витез у најхитријем трку с мачем у руци под бедем долетио. Његов је лозунг био: непријатељство, и он таки с најјаснијим гласом довикивати стане једног по једног на удвој. Служитељи, који су наравно као служитељи радити морали, видећи ово чудо које им се јошт нигда догодило није, науме буну учинити и своје господаре пробудити да им овај феноменон протолкују. Зато узме који чегртаљку, који котао и тепсију, који бубањ и трумбету (египетску, наравно), и тако у бас и у дишкант таку хармонију удесе да се сва околина са зданијем заједно затресе. Житељи се пробуде. Какво је впечатленије учинила речена музика, сваки ће погодити кога је у спавању — комарац ујео. Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и срде се што јошт нису ручали. Но будући да у ово време устајати код њи није обикновено, премда је сунце јасно сијало, опет један по један поред музике тихо поспи, и не запитавши шта се напољу ради. Служитељи се нађу у чуду, јер Роман прети капије пробити и унутра ући. Зато један од њи, који је служећи остарио, превару измисли. Заповеди сослужитељма да од једног до другог зађу и јаве да је време јести. Ово добро за руком испадне. Господари, премда срдећи се, намажу очи пљувачком, и тако пре нег’ што по сата избије, ниједан се у постељи не нађе.
Сад им служитељи беду представе и особито сушчество. Началник отвори лагано прозор и опази Романа гди, закосњенијем зар непријатеља поткрепљен, с већим мужеством сопернике позива, претећи да ће им замок у пра и пепео претворити. Началник затвори прозор, и сад се совештавати почну шта ће чинити. Борити се, то њиово није, и после дугог разговора и pro et contra дишпутирања закључе да на провидјеније — судбине оставе, даду донети ракије и сркутајући чекау да се јело донесе.
Њиово закљученије није на меканој даски основано било. Јер не дође време ни до печења кад се неки људи гологлави укажу. Зашто баш гологлави, ја не знам, може бити гди је велика врућина била. Но како је год, доста што они у добро време дођу, јер се баш Роман спремао да провали врата и своје непријатеље накраће очепа. Служитељи јаве за ову нечајану помоћ, и началник таки отвори пенџер, и изнутра почне командирати како ји ова беда из сна пробудила и како су у опасности ближе од њега посећени бити. При том не пропусти своју предику обрнути да је дужност наша бранити ближњега кад је у невољи, и најпосле парентацију с апострофирањем сврши да би се потрудили овог незваног госта како-тако с врата им скинути. А то и из тога повода што су они одавно себи за правило утврдили: Wenn man dich mіt Krіeg bedroht, laѕѕ andere für dich ѕtreіten.
Пришелцима се слободно ово генералисима (они сопственог вожда нису јошт имали) командирање врло допадне, и сви Роману tête à tête пођу. Овај пак витез, ставивши се у позитуру Краљевића Марка: »Шта«, повиче, »превара? Не боји се Бурјам јошт!« Со тим полети на једног са свом силом, и био би га сасвим убио да му није сабља слагала; све је било што му је уво ровашио. Но со тим друге у већу јарост подигне. Тридесет њи, који буџу, који вилу подигну и немилостиво ова своја оружија, кад до Романа стигну, у движеније ставе, тако да овај витез, подобно оном из Манхе, у несвест падне. Сад га победитељи добро вежу и с тријумфом (шкода што није какав поета био, могао би лепу оду составити), дакле с тријумфом у замак уђу. Ком делу вино и јело није оскудевало.
Пошто свој посао сврше, предаду свога роба началнику с додатком да га, као роба, на каков оће посао осуди, но овај, из врођене му скромности без сумње, њима одговори: да је то за њега велика чест, коју он, без похљепствија к себи говорећи, не заслужује, и да он реченог роба к себи примити, нити немилосердно на тешке послове њега осудити жели, будући да би му опет могло пасти на памет рат против њи подићи, и он без стида исповеда да рат тако исто као Санхо Панза на две миље далеко обилази, био он са сабљом или пушком, буџом или макар песницом.
Ова искреност и мирољубије, при том и потврђивање началника да он није ни буву јошт убио, по оному: non te creavі, non te occіdam (нисам те сотворио, нећу те ки убити), јошт веће почитаније код слишатеља подигне. Они се с њиме опросте и, Романа узевши са собом, одведу га у град и кадији предаду да га он његовој кривици соразмерно казни. Кадија видећи уво ровашено, сасвим се згрози, те нашег Романа заповеди у тамницу затворити, док измисли муке које ће на миронарушитеља возложити. — Ово малко почиње бити трагически, признајем, но ја не могу шта кад ми је тако расположеније душе. Најбоље је дело оставити на неколико дана.
Обично списатељи, под изговором мненија о своји дели добити, обичествују пре времена фалити се и сочиненија своја, док су јошт у рукопису, прочитавати, тако да кукавни слишатељи морају, ил’ им се оће или неће, тамо мисли управљати куд ји суво сочинитеља перо води. Овом похвалном примеру и ја, премда сам мал братији мојеј списатељ, желећи време, које ми је на други удешај душе, или Stіmmung der Seele (тако се код нас с немачког преводи), опредељено, без ползе не провести, за добро нађем мој по последњем журналу сочињени роман мојој фрајлици комшиници прочитати. Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.
Али моја emunctae narіѕ (тако Хорације зове оштрљатоносате) комшиница није ктела гора бити од други критикера. (Шта је то критикер, то ће најбоље знати онај који једнако туђа дела одговара.) Она заиста оштри усна, и с неким смешењем које ми није баш ласкало, овако почне перорирати: »Г. списатељ, ви баш сасвим оћете да сте особити човек и да се од други разликујете. Ја нисам јошт роман видла без љубови, код вас пак осамнајсти је табак (овде моја комшиница пресомићен табак разумева), а о љубави ни мукајет. Узмите, дакле, и ви стари калуп ако мислите да нам се допаднете, иначе бадава је сва ваша шегачина и досетљивост.«
Исповедам да ме је ова предика збунила. Истина, ја знам да књига није чизма да се мора по калупу правити, знам и то да ништа није лакше правити него романе како моја комшиница зактева. На пример, како је Светомир из детинства несрећом судбине од оца, који је неко село под собом имао, одлучен био; како се потом, јошт док је ђаком био, у Људмилу, која је чудо лепоте целе околине била, заљубио, од ње равним начином љубљен био; како је потом гоненијем непријатеља на море ићи морао, ту од пустаија уваћен био, који носећи га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су близу неког острова били, сви се подаве, само један Светомир таласом на брег избачен буде. Потом, како је своју љубезну везану нашао, њу избавио, и тек што почну певати, житељи дођу, увате ји, и опет раставе. Како је дуго морао Светомир мучити се, од немила до недрага [потуца]ти се, са духовима борити се, за својом љубезном уздисати и тужити. Најпосле, гди ни помислио није, нађе драгу своју, која му приповеда своја удивленија достојна страданија. Ту нађу лађу, која ји баш чека да у отечество њиово иду; гди заиста нађу родитеље помирене и смештене, и — венчаду се.
Из овог се може закључити да ја не би био последњи шлендријан кад би хтео романе по старом калупу правити, и да би моје персоне тако исто уздисале, сунце, свет и судбину апострофирале, тако исто ножеви’ убијати се знале као и други романџија, или као што сам ја негда светлити усиљавао се. — Али шта то помаже толико трпање и лупање? Мени је комшиница моја обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и више што учинити неголи само навести оно што сви, откад је романа постало, наводе.
Да је Роман у тамницу одведен био чули смо, али онај би се преварио који би помислио да је дух Романа клонуо. Зар ји је мало било у тамници, и опет су се лепо сви на лаки начин избавили, тако да ниједан није погинуо, као на пример Љубомир, као што је — (не знам како му је име у Пољској љубичици), сљедователно и Роман ће без сумње пре ил’ после над непријатељем тријумфирати. Овај га соритес тако обнадежди да, хотја су му леђа мало надувена била, он слатко, спустивши се на крило опште матере земље, зарче.
Фама међутим узме себи допуштење да о његовом затвору по граду разгласи. Фама је једна персона која се из сами језика, очију и ушију состоји и особито љубопитство набљудава. Женска наравно, јер шта је од женског љубопитства мирно остало? Спочетка мушка, но потом се тако осили и тако се растећи гоји да је не једанпут наметнула жени која је дете нешто суво имала да је сина са зечијим ногама, потом са зечијом главом, а најпосле правог зеца родила. На свадби и на даћи, на сокаку и на сонмишчу, а и у цркви она се указује; објављује шта се којегди случило, лаже и домеће, да би јој повест пријатнија и веројатнија била. Каже у колико је сати сека Јуца сама по сокаку увече одила, и рат или мир по свом начину уређује и прави. Њини су служитељи новинари, писмописци пасквиланти, и гдикоје вуцибатине који се од тог ране, праве од комарца магарца и често целу варош страом или радошћу за нос повуку. Бутлер каже да мис Фама наједанпут у две трубе дува, и да ли обадве с једним ветром у једну напред, у другу састраг дува, то ми не знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато називају списатељи једну добар, а другу рђав глас, по оригиналу Good и Evil Fame.
Ова, дакле, госпожа узевши по дужности бригу људе извештавати, приповедајући како је неки младић миромрсце и мирољупце оружијем напао, на три стотине јуриш учинио, педесет потукао, и сад у тамници лежи и тако даље, од куће до куће идући, стигне најпосле и до честитога аге, гди придода да је исти младић неописане лепоте. Ага је имао једну кћер, која је године удадбе у нешто већој мери него што се код нас броји, навршила, јер 120 поклада врло добро памти. (Од ње је и онај термометер који се у Винка Лозића трећеј части налази). Ништа мање тако је сила на целомудрије држала да се огледалом добродетељи праведно у целој вароши називала. Поред остали својства она особито на милосердије гледаше, тако да није у свој околини ни једног — момка било кога не би она у крило — зашчишченија примила. Наравно се морала јако возбудити чујући беду Романову и представљајући себи да је он као млад врло ласно поклизнути могао, и да његова погрешка није никаква друга, осим што је добар јунак. Представи себи, макар је и живота стало, из тамнице га избавити, а оће ли је потом по обичају он из благодарности узети или неће, о том она и не мишљаше.
Ова добра душа, велика у оној мери као што је Пантеина била, није баш праву матер у природи имала, и зато није чудо ако није Фидију или Апелесу у смотренију лепоте за образац служити могла. Она је била помалена, али здрава и телесна девојка, јер од деветнајсте године овамо није мање од два рифа пантлике за појас узимала. Мидер као гадну и вредоносну ствар презираше, и смејаше се кад се која фрајлица пред њом са својим суптилним струком поносила. На леђи је имала терет као неко половаче велики, и да би се овој тежини равновјесије учинило, тако је велике прси имала да би за модел винској Краљевића Марка мешини без сваке сумње служити могле. Косу је имала жарко црвену, да је при највећој помрчини без икакове светлости вечерати могла. Со тим обећаваше сваком који жели њу узети да никад неће нужду имати на свеће трошити, штавише, у невољи труд или сумпор припалити. Као прибавленије долази да јој је коса кратка и оштра била, тако да су је птице две миље увек обилазити морале. Што се други телесни њени качества тиче, ништа не могу назначити, јер, као што сам казао, она је тако на добродетељ гледала да нико није помислио ни издалека у њу завиривати; камо срећа да и наше девојке њеном примеру подражавају, таким начином не би своје аљине до полак прсију изрезивале, нити би кратке сукње биле у моди, нити би наше особито девојке на балу као вивак штелунге правиле. Ми сиромаси списатељи како најмање што напишемо које би се друкчије само толковати могло, таки цензура то уничтожи и поруши. Зашто не би и такове цензуре на свету било која би и у смотренију одела, косе, ода, комплимената, очију намигивања, под руку вођења, прављена кура, и проче и проче, пазила? — Но ајдмо повести.
С реченом добродетељу, дакле, закључи наша лепотица нашег ироја од беде избавити. Она не метне ни покривало на себе, тврдо уверена да је сви познају, отиде надзиратељу тамнице, који је кључеве код себе имао, и од њега заиште да је код новог сужника саму пусти. Саму код младог момка — то би могло код нас сумњу подићи, али агина кћи без најмањег прекора получи што је желила, и пуна совести о свом постојаном темпераменту у тамницу Роману отиде.
Роман је јошт спавао, јер приметити једанпут за свагда ваља да је код њега, као и код млоги други најмилије било занимање ркање. Девојка пак изучивши одавно правила доброг тона, закључи не кварити му санак, и чекати док се не пробуди; било то до ког му драго доба.
Мени тешко пада на добродетељ сенку бацати; али по дужности историческој истину јавити морам (добро би било кад би сви историци ову дужност точно испуњавали и не намећали читатељма оно веровати што није нико ни помислио). Да наша иројкиња није у пређашњем расположенију била кад је у тамници села, и помоћу своје косе и мало сунца светлења Романа добро промотрила. — »Хи, хи, хи!« — Бадава се смејете, господична, агина је кћи таква иста правила доброг тона, и тако исто млого на морал држала као и ви сами, али оваковог момка омиловати, који је сигурно младожења, као што је и она девојка у најстрожијем смислу; желити да средством њега капу на главу метне, нити ви, нити ја, нити ико на свету замерити јој може; с тим више што јој се прилика показала њега од велике невоље, а може бити и од смрти избавити, и со тим му своју љубов и наклоност у полној мери засведочити.
Оваковим аргументирањем забављајући се гледаше свог будуштег љубезника како спава, и представљаше себи слатко оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли намеру у дејству видити, будући да јој не би отац ни под којим начином допустио страном руку дати. Ова је мисао не мало снесвесели, будући да не би желила оца свога тако оставити, но најпосле с тим се утеши да она није прва која тако ради, нити ће у овом призренију последња на свету остати.
Тек што се тако сасвим изравна, и Роман се пробуди, не мало дивећи се овом чрезвичајном посештенију, почем очи протре. Но наша лепотица не задржавајући га дуго у недоумјенију, овако, искашљавши се најпре, започне перорирати:
»Незнани јуначе, твоја је судбина већ целој вароши позната. ОД 20.000 душа што овде обитавају, није ниједном на памет пало теби помоћи, осим мене, но треба да знаш да ти други и не може тако помоћи као ја, јер сам ја агина кћи, и само почитаније које сам ја у моји последњи 18, и словом велим осамнајст година задобила, могло ми је кључеве од тамнице прибавити. Ја те, дакле, ослобођавам, но то ти јошт казати морам да ја с тобом заједно побећи принуждена јесам, јер би иначе муке тебе ради трпити морала. Ништа мање ми и овде не морамо отцепљени бити, јер без комплимента јавити ти имам да сам ја девојка, ти си без сваке сумње младожења, тако да се можемо сојузити и бити пар, као што је бог благословио, само ти повторити имам да је мој лозунг: венчање и ништа друго.«
Приметити ваља да је нашој иројкињи својствено било брзо говорити, које мало промукле речи њене издаваше као кад у пролеће први пут издалека грми, а будући да предња два зуба није имала, зато није ни чудо да при овој грмљавини из уста њени киша од пљувачке на оног следоваше који је био предмет њеног разговора.
Роман се заиста у већем недоумјенију наодио него Херкулес кад је путање бирао; добро је он знао: ne donna né tela comprar а lume dі candea (жену и платно при свећи не узимај), но стра ако ову прилику пропусти, која је јамачно волшебница у преображеном виду, да нигда неће белог света вадити, приволе га да јој се обећа узети је. Али је наша мома добро испекла оно што Вла каже: чеј ја мун нуј минчун (само што је у руци, то је извесно). Она закте да се Роман завери, и почем ово торжество прође, она за дужност себи припише у овом магновенију као при прстењу један му пољубац дати. При овој нежности њеној наш ирој мал није у несвест пао, мирисом обузет, који јој из усти као тофанска вода куљаше. (Овај пољубац опет није тако несносим као пољубац каквог Јуде издатеља, или каквог назови пријатеља, или жене која мужа на очиглеце вара, или мачке која миша на помиреније зове.) За длаком је остало те се није Роман свога обећања одрекао, и једна мисао да је може бити она, као што смо рекли, волшебница (надежда је од свитака јело) принуди га да за њом из тамнице изиђе.
Напољу су већ коњи приправни били, и наша млада невеста ободри Романа да се ништа не боји, седну на коње (она је онако јашила као наше даме у садашње време) и упуте се шумом, која је два сата ода од вароши стајала. Почем се неколико удале, јави наша амазонкиња своме суђенику да су опасност избегли и да слободно отпочивати могу. Она како легне, таки без бриге заспи, али Роман, коме мирис несносни нешто мало досађиваше, морао се на другу страну окренути, и почне копати нос шта ће с њом радити. Јер њу оваку, у овој форми узети, волио би смрт. Да је живота лиши? — но ја трагедије више не пишем. Да моли каквог волшебника да је у другу фигуру претвори? — али код ње није мана само образ, који се може од црног да је бео или румен начинити. Најпосле му падне житије Тезеја на памет, који је такође своју благодетелницу напустио. Истина, он се својој драгој заверио, али колико има начина да се тога опрости! Колико, на пример, људи обештаду другоме помоћ, па баш у највећој нужди почну се извињавати да им је врло жао што реч не могу испунити; колико пути жене (а и људи) обећају тајну чувати, пак се тајна пређе прочује него да нису обећали! Колико најпосле пути млада невеста обећа послушаније своме супругу, ал’ чим месец протече, гледи да га под папучу притисне!
Овим, дакле, поткрепљен, наш ирој устане, очита: vіno d’іl anno, donne dі quіndіcі, и тако оставивши своју несуђеницу сопственој судбини, у најлепшем маниру олади, не мислећи млого оће ли се она моћи бранити или не, као слаба, од разни нападенија која јој се догодити могу.
О, ви које ову повест читате и бисерну сузу при овом тврдом делу пуштате, кћери Амора и Венере, видите ли верност мушку? Она га је ослободила тамнице, а он је оставља да умре од глади, или да цела варош прст на њу пружа. Ја би желио да се стара она песма: »Знаш ли, душо, кад си моја била« лако не заборави. Ову да свака девојка добро наизуст научи пређе него што почне читати романе. —
Но бацимо, љубезни моји читатељи, плачевни взор на бедну нашу Аријадну — како јој буде кад се пробуди и њега код себе не напипа? Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде? — Она ђипи и почне викати, даље пође и почне викати, на другу страну пође и почне викати, всује, њега нема, ни њега ни коња. Ах, ко ће описати жалост бедне ове жалоснице? Није остало романа, није трагедије остало, ни опере, ни баладе, из које она није речи скупила и својој печали веће уважење дала. Ах! Јадна! Дидо је бар код куће, као краљица, ком је тела руку дати, а особито је удовица била, којој се свашта не замерава; али ова кукавица? Шта јој остаје него викати: О Zopf! и одважним кораком првој бедници следовати? Но најпре науми писмо свом невернику написати, а будући да се њена судбина с Аријадном согласује, узме њен концепт што се код Овидија налази и, аплицирајући га на себе, овако започне:
»Љубезни несуђениче, здравствуј на многаја љета!
Јошт сам на оном месту, и из оног ти предела пишем гди си ме, неверни, оставио. Ја сам најлепше планове правила како ћу те грлити и иберашовати, кад кукавица дође и почне ми чело главе кукати. Тргнем се и потражим твоје руке, нема никога, ах! Жалосна у страу ђипим и отевши скочити, паднем с кревета, и далеко одзив увређеног мога тела одлети. Таки се почнем лупати у прси, како ми је била рашчупана коса, почнем је немилостиво трзати. Ах, сад видим да жене немају право што се туже да и мужеви често за косе вуку. Колико би ми слађе било када би ме ти за косе вукао него што ја то чиним.
Романе, вичем, трчим тамо и овамо, попнем се на брег, и отевши ти знак дати да ме видиш, скинем пантлику с главе и подигнем на дрво, а ја се почнем по брегу као бундева преврћати! Всује, тебе нема, и како сам се окаменила, зајечи камен од мога терета. — Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости? Ах, зашто кукавне девојке верују јунаку, зашто момци онако девојке не варају као што девојке њи варају? Сваки час стрепим кад ће ме звер изести. Курјак оштри зубе, а чавке и вране музику справљају. Ах, дакле, мене неће мати кад умрем лепо накитити, неће бити параде и црвене пантлике? Неће девојке венац носити, неће ми нико читати орацију? То сам ја заслужила? — Но иди, свирепи, пашћеш ти каквом ђаволу у руке, која ће те толико кињити и штипати да ћеш се и куће и кућишта ратосиљати. Онда ћеш јамачно потражити добру агину кћер, и бар можеш рећи: Овде лежи покојна моја несуђеница. Сад су јој на врби кости, Бог да јој душу опрости. Dixi!«
Почем ово писмо сврши и запечати, пође тражити дрво да се обеси. Будући да је врло акуратна била, то се нико неће зачудити да није тако скоро жељи својој сходно наћи могла. Међутим, једнако запеваше и дрва апострофираше, тако да је заиста нико не би од Аријадне разликовао. Случајно падну јој на главу неке жуте капље (какве су то капље биле, остављам механицама на расужденије), и будући да је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде преместио. Најпосле се госпоја Судбина, која је ту на Олимпу спавала, пробуди, провири у неглиже кроз пенџер и видећи очајаније ове бедне страдалнице: »Шта је то?« викне. »Зар и ова да ми разбија главу, као што је с Дидом било? Corbleu! Ја више не трпим да се девојке вешају; доста се вешају момцима о раме. Меркур, уведи у протокол да ја желим ову девојку спасену видити. Ја ћу потом потписати, док попијем кафу.«
Сад, љубезни читатељи, и ви које сте ми често виле и але на врат шиљале, миле читателнице, ви ништа праведније не можете зактевати него да вам ја спасеније ове наше иројкиње, као паденије и страданије, представим — али ја вам чест јавити имам да сам већ двадесет први рукописни табак прешао, које је моја граница, и да више писати не смем, јер ви нећете да се пренумерирате кад је књига скупа. Ако сте, дакле, ради и даље читати, то преправите другу форинту за сљедујушчу част. — Онима пак који су љубопитни видити шта се даље збило, за утешеније навести имам, нек преставе себи као да им је шнајдер тесну начинио аљину, и да морају поред све псовке и секирања до друге недеље чекати.
(ДОЛАЗИ ДРУГА ЧАСТИЦА)