◄   Vastuplenije Zagonetka Častica druga   ►



ZAGONETKA
 

»Nema stvari na ovom svetu veće od mene. Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna. Dok dunem triput, ja sam ti nov svet načinio. Ljude s rogovi, magarce pametne, žene da mlogo ne govore načiniti, to je kod mene malenkost. Od mene zavisi careve i kraljeve praviti, njima koliko oću zemlje davati, s njiovom sudbinom vladati i, kad mi je volja, u propast ji baciti. Načiniti da se ljudi ne tuku, da žene ne budu sujetne, da se kurjaci s ovcama druže — to ja za posao ne držim. Jednim slovom, sve što je na zemlji, ispod zemlje i više zemlje, — sve što se pomisliti i ne pomisliti može, — i sam cіrculuѕ quadratuѕ u mojoj je vlasti. Čudiš se tko sam? Ja sam! Dobro pazi što ti reko.« 
No, gospože, oćete li mali trud na sebe primiti, da ovu zagonetku u prisustviju ovi počitanija dostojni matrona i lepi frajlica razrešite, dok popušim pri čaši vina jednu lulu duvana? — O, vi ste vesma dobri. Vašu krasotu i ljubov ko knjižestvu u prvoj ću odi spomenuti.
Malo je teška? O, ništa, ja poznajem vaše ostroumije; od onog dana kako ste se dosetljivo kod vašeg gospodara supruga izgovorili, ja sila na vaš razum zidam.
Niste jošt? Ništa zato, ja mogu i drugu lulu ispušiti. Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi nema. Ljubezna frajlice! Ja se sad sećam da vi taki kašljete kako ko o luli i spomene. Šta mora vaš nežni sostav tela trpiti! Teško, teško no ja mislim da ću moju pogrešku popraviti ako vam zagonetku razrešim, samo neka kod vas zaostane. Izvolte da vam na uvo kažem; tom prilikom moći ću vas, ako me udostojite, jedanput i poljubiti. — Samo nikom —
No, no, molim, gospodične i matrone, gospoža zato ne može da razreši, jer je razgovori vaši smetaju.
»Hi! Hi! Hi! mi znamo.« 
Znate, a jeste li pogodile?
»Ja nisam kazala.« 
O, ja o vami ni najmanje ne sumnjam, frajlice. Kad je jošt koja frajlica tajnu kazala? Ali kako ste razrešili? Šta je moja zagonetka?
»Poeta.« 
Pravo! Kad, dakle, poeta taka čuda učiniti može, da su magarci pametni, i da žene tajnu čuvaju, koje je prejestestveno, može li mi ko zameriti što moga Romana po zemlji, samo kraćim putem, kao trgovac iz jednog teftera u drugi, samo u drugojačem vidu, prevodim?
»Hi! hi, hi!« 
»Ha! ha, ha!« 
»He! he, he!« 
Ja znam što se Vi smejete. Što sam ja poeta.
»Hi! hi! hi! poete su fantaste.« 
Visokopočitajema gospože! Vi meni zajam vraćate. Jest da poeta ne može biti ako nema fantazije, i da fantasta ništa drugo ne znači nego ćušnut, ništa manje — — Zbilja, Roman nas čeka u Egiptu, ajdete brže, dok nije oladio, pak ćemo ga posle teže naći nego devojka od 200 poklada svoga suđenika. —
O, pogledajte, pogledajte, frajlice, kako je krasan, kako je lep sad Roman, sasvim u romantičeskom vidu. Istina, ja se ne opominjem, i vi se nećete opomenuti da je iko ružan bio koji glavnu personu u romanma predstavlja; ali ja ne znam može li se ko s Romanom sravniti? Kako bi ga mi opisali za one koji nemaju sreće viditi ga! Da kažem da je lep, je l’ to dovoljno? Tko ne zna šta je lepota? Roman, pa samo lep, i više ništa! Da ga s Apolom, s Amorom, s Venusom, s boginjama sravnim, to je gore nego drvenom motikom kopati, jer prvo treba da sam znam, pa onda drugima da dokažem jesu li ti bogovi i bogice bili lepi i lepe; potom, kad bi i to prejurio, opet se ne bi mlogo pomogao, jer su sva ova sravnenija pređašnje romandžije preoteli (poznato je da nijedna muza, ni gracija, ni boginja nije ostala koja ne bi kakvom vitezu od svoje krasote pozajmila). Sljedovatelno ne bi ništa drugo, kad bi se istim rečma posluživati hoteo, učinio, nego podozrenije podigao da i ja od drugi prepisujem, a vi znate da ja originalno pišem.
Ima li drugog načina da se ovoj nedostižici pomogne? Ja mislim da drugi ne može biti, nego na vas, ljubvedostojna frajlice, ceo ovaj posao ostaviti. Vi ste njega, kao i ja, no ne sumnjam, boljim očima vidili, sljedovatelno vi ćete i bolje izvestije o njemu dati nego ja. Izvolte, dakle, vašima frajlicama drugaricama (jer drugi će slabo, mislim, o tom razbirati), ukoliko je lep, iskazati, a ja za mene red zadržavam ako dođe reč o kakvoj devojki. Ljubim vam oko.
»Aljine prave čoveka«, opšta je poslovica, i čitatelji će moji sa mnom zajedno trud položiti za iskusiti kako je Roman odeven bio. Ali kako tamo vidim suščestvo s zamršenom bradom, s bosim nogama, gdi je preko golog tela japundže prebacilo i zlobni smej s usna ne može da sakrije? On se k meni približuje, daje mi razumeti da me poznaje, da ga poznajem. »Ah, vi ste, g. ciniker, otkud tako u ovo vreme; šta vas je privolelo da iz vašeg mirnog bureta iziđete? — O, dobro razumem, vas je moja reč o aljinama vozbudila. Ljubezni g. ciniker, vi nećete u svoj zemlji većeg počitatelja naći nego što sam ja; ali šta će vaša teorija i moje k vami počitanije protiv upotreblenija opšteg učiniti? Jeste l’ kod prilj-Rabenera vidili koliku silu lepe aljine imadu? Znajte vi, na primer, koliko zvezda s istočne, koliko s zapadne strane zemlje ima; znajte o ljubovi bolje nego Ovidije govoriti, i utrkujte se s Platonom koliko oćete, praveći Republike; no otidite s ovakovim aljinama ne frajli, jer ona vas ne bi ni pustila kod sebe, nego kod proste seke, vidićete oćete li kakvo blagovolenije zadobiti. O Kratesu neću da mi primer navodite; jedna je Hiparhija bila na svetu. Naprotiv, koliko su se oženili samo zbog toga što su lep frak i lepe pantalone imali. Koliko nji i danas pored prozora frajle Jelice svoju finu čoju nose, koji pravedno reći mogu: omnіa mea mecum porto! (svo moje bogatstvo sa sobom nosim). I frajlica ji rado gledi, koja je također sa svilom i kadifom svoje rugote pokrila; šilje im honere s mnogocenom lepezom, bez koje bi morala jezikom, i naravno, ne uvek dobro izražavati. Najposle sebe onom pokloni u kojega je farba od kaputa njojzi najpovoljnija. — Proča čuda što aljine prave naći ćete kod našeg Rabenera.
O novom komplimentiranja načinu koji je isti prijatelj naš iznašao, na primer: ja želim vašem izrezanom fraku dobro jutro; ja se preporučujem u milost vašeg izvezenog prusluka; bog da sodrži krasnu vašu ćurdiju mlogo godina na radost vaše familije i proče — ne znam drugo kazati nego da je to plan za onog filozofa koji želi po načinu vašem novu republiku praviti.
No sad, g. Diogen, imate li volju jošt nas za naše aljine ismejavati? Vidite, naše zlato svetli i bez vašeg fenjera, a ja mislim da se i vi ne bi srdili kad bi vam ko novu aljinu poklonio; no budući da se niko ne usuđuje vas u vašoj sistemi uznemirivati, zato bi vam prijateljski sovetovao da se opet u vaše bure povratite, tamo šakom, kad nemate kutlače, vode pijete, svet prezirete i po vašoj glavi respublike pravite. Adio!« —
Ja se nadam da se gospodična ni najmanje neće naći uvređena što sam nju ostavio, i svu moju silu upotrebio da operem čest i moju i njenu. Ali sam mu bar i kazao. Znam da bi gospoje drugojače izvestije o njiovim aljinama i o tjehže djejstviju dale, no budući da naš ciniker samo jedno japundže preko tela ima, zato mislim da bi protiv dobrog tona bilo njega u društvo naše uvoditi. Neka diogenizira on koliko mu je drago, kaže G. — Srpska poslovica: »Dok se mudri namudrovaše, ludi se naživovaše« temeljnija je nego njegovo japundže. Sad ajd’mo k Romanu.
Njegove aljine mogle bi najvećem gavaleru prkositi, toliko samo što su, naravno, romantičeske bile. Čisto plavetne čakšire, po najnovijoj modi načinjene, preko koji skoro do kolena lepo izvezena dolama, na glavi kalpak pokazivaše da je Roman od velike kuće, i za znak da je riter, imao je čizme s mamuzama. Konj mlad i prekrasan, za koga bi svaki paša 10.000 groša dao, sablja oštra kao zmija, na desnoj strani nadžak i koplje — sve to našem putniku osobiti izgled pridavaše.
Roman se sam začudi videći sebe ovako ekvipirata, i sumnjati počne da l’ je to onaj isti Roman koji je malopre s rascvetanim turom po sokaku odio; no kad se sam poimence poviče, kad se za nos uvati i oseti da ga boli kao i pređe, uveri se da je on onaj isti suščestveni Roman kao što je pređe bio. On ovaj predel nimalo ne poznavaše i nadaše se da će mu, kao Eneju, kakva Ciganka doći da mu u dlan gledi i da mu put pokaže, koja će mu potom mati biti; no ova ga nadežda zasad izneveri, i on, umoran budući, pođe tražiti kakvu sen, dok pripeka sunca prođe. Istinu govoreći, trbu mu nije vrlo opterećen bio, ali novi Don Kišot, koji je najviše zato u svet pošao da čuda čini, i ne uzme ovo na um. On samo gledaše svoj mač, uveseljavaše se s njime, i počem se neko vreme šta će u budušte činiti zabavi, nadvlada ga san. — On legne na desno uvo i junački pored svoga oružija zarče.
Može biti da će gdikom nepravo biti što smo Romanu u prisustviju nas sviju otpočivati dopustili; no kad pomisle koliko ljudi celog veka svoga prespavaju, kad pomisle koliko ji je na svetu koji danju spavaju, a noću leventaju, kad uzmu najposle na rasuždenije da mlogi ne samo spavajući, nego i budni spavaju, zašt’ ne bi i našem junaku nekoliko časova na taj konac opredelili; osobito što u romanima i tragedijama (kao što je poznato) samo se onda spava kad koja dobra silfa, koja se na javi pokazati ne sme, ili neće, noću doći želi i svoje ljubimce o buduštnosti izvestiti.
Roman nije ni po sata junačestva u rkanju pokazao, kad silfa Selimandra, kojoj se naš iroj ne znam zašto dopao, volju dobije od dugog vremena pokazati mu njegovu sudbinu i nagovestiti kako se pri gdikojim slučajevma vladati ima. Ona pridene sebi krila (poznato je, veštice krila i rep imadu), namaže se mašću, očita svoje »ni o panj, ni o kladu«, prne kroz odžak, i dok ste, frajlice, pogledali kako vam stoje usta, već je kod Romana bila. — Ona ga spočetka dosta dugo kako spava gledaše; potom pomisli da je bolje na javi mu što ima kazati, i metne ruku (ja upravo, gospože, ne znam gdi) da ga probudi, koje bi i učinila da joj nije u isto magnovenije starac na pamet pao, koji, kao što je njojzi dostovjerno poznato, ovakove sastanke kolcem razvađa. Ona se zadovolji, dakle, što je ruku na njega metnula, skupi sve sile i ovako počne govoriti:
»Romane, ti si ljubimac vila i volšebnica! Sto iljada pušaka, topova i mačeva kod tebe će biti malo zvrcanje kukuruza. Tvoja će ruka više Turaka odseći, makar da ji nigda nećeš viditi, nego Kraljeviću Marko. Samo srčan i slobodan budi i ne daj se da te kojekakve žene plaše.« Ovo izrekavši, predstavi mu kako tisućama ljudi na njega idu da ga zarobe; so tim skine ruku, premda ne rado, s njega, u zabuni zaboravi kazati »ni o panj, ni o kladu«, nego »i o panj i o kladu«, počne udarati glavom o svako drvo, i tako isprebijana i izlupana jedva do kuće dođe.
Pomenute od ovako silne volšebnice izgovorene reči, pritom mložestvo neprijatelja, moralo je, naravno, osobito dejstvovati na voobraženije od prirode vatrenog Romana. On ne uzmože dalje trpiti napadenije vooružani; trgne se iz sna, đipi, i — oko sebe vidi mložestvo majmuna, koji se između sebe igraju, zvrcajući ga malim grudvicama. Mlogi ljudi, koji u tisuću slučajeva isto kao majmuni postupaju, radovali bi se videći sorevnovatelje postupaka svoji, ali Roman, koji je, kao što je rečeno, poetičesko voobraženije imao, osobito snom zbunjen, pomisli da su to oni isti neprijatelji koji će ga u ropstvo voditi, pak raspalivši se gnevom Kraljevića Marka, »Mene u ropstvo?« vikne. »Burjam da u ropstvo dođe? Dok je ovog mača u rukama, neće to biti!« So tim skoči na svoju Rozinantu, gurne je žestoko u bokove, koja dignuvši rep trubnoglasno svoju vatru pokaže, i tako se oboje u punoj sovesti o hrabrosti svojoj na neprijatelje ustreme. Majmuni, naravno, ovim pozorjem uznemireni, počnu reterirati, ali Roman ovo videći: »Šta, to li je vaša faljena hrabrost?« vikne. »Ovamo, babe i bube, ko će mi na mejdan izaći! Ne bežite, ili se predajte, jer se nijedan od vas glave neće naneti!« 
Ja znam da se nijedan čitatelj neće na ovo čuditi kome je poznata Dok Kišotova borba s vodenicama. No neka sami kažu nije li bolje i ovo nego da im predstavljam kako se hiljadama može biti de lana caprіna, ili de umbra aѕіnі, ili za Draginju i Vlajka seku, čupaju, bubaju i tuku?
Da je pobeda ovde na Romanovu stranu pritezala, tko se može sumnjati? No on nije zadovoljan bio samo s obraščenijem neprijatelja u bekstvo; pravog je viteza po njegovom, premda ne baš logičnom mneniju, dužnost neprijatelja na glavu pobiti, i zato s punom hrabrošću svoje sopernike okupi. Majmuni, ili straom, ili prirodnim nagonom (koje je od ova dva, ostavljam filozofima na distinkciju), pođu šumom, ali se Roman nije ovim oladniti dao; s junačkim korakom sledovaše on svojim neprijateljma, kao mladić u mazuru prkosećoj devojki, i namisli od pretprijatija ne odustati, dokle god lavrom svoje čelo ne ukrasi.
Sudbina je ljudi tako smešna i čudna da čovek, i ne oteći i ne misleći, mlogo puta uzroka ima Demokrit biti. U ovu rubriku doći može da čovek često nalazi ono što ne traži, a katkad što nigda i ne bi želio naći. Tako, na primer, kad seka Juca kod svog švalera uživa sladost poljubaca, ne nada se i čisto se začudi videći da je najedanput multiplikaciju dokučila i da dividirati mora; tako i naš Roman, koji nije ništa drugo u pameti imao nego neprijatelja goniti, slučajno pri neprestanom ustupu majmuna ugleda jednu palatu, palatu otprilike kao što se u tarok kartama izobražena naodi. Ja znam da bi od stotinu moji čitatelja 99 sa mnom zajedno pri ugledu ove palate pomislili na dukate koji bi se mogli naći. Naše dame radovale bi se na novu kakvu mustru od kape, dembeli bi se spravljali za ručak i spavanje, a zaljubljen, koji svoju draganu davno nije vidio, predstavio bi sebi kako bi krasno bilo kad bi se iznenada s njome sastati mogao, i proče. To drugi. No Romanu, koji za ljubov ništa nije hoteo znati, videću da je jedan od njegovi neprijatelja unutra utekao, predstavi se zamok Vlajkov biti, gdi se pogano leglo ukorenilo, kujući protiv njega sjeti i kozni, — može li da ga ova misao ne podigne? On obode konja, i kao što naši kartari gromkim junačestvom na šervencl napadaju i astal od njiove sile zastenje, tako novi ovaj Burjam ustremi se i zemlja se od topota njegovog konja zatrese.
Pređe nego što dalje čudesa ovog viteza vidimo, po zapovesti Horacijevoj, koga mlogi pohvaljuju, mala čast čitaju, a još manje razumedu, trebalo bi mojim čitateljma pokazati otkud ove palate u tako usamljenoj šumi, tko je nju zidao i navlastito kakva lica u njoj obitavaju; no budući da unutra nikom nije dopušteno bilo ulaziti, zato sam prinužden gorepomenutu zapovest i iz tog prizrenija pregaziti, što me je Merkur pri samom pomislu u tajnopunu ovu palatu ući za uvo povukao, i opomenuo da se ne šalim ako mislim i dalje kupusa jesti (kupus je moje najprijatnije jelo). Primečavam, dakle, da je spolja na palati ovaj natpis iz istog Horacija izrezan bio: fіngere quі vіѕa poteѕt, — — — — hіc nіger est, hunc tu caveto.
U palati bilo je ponajviše takovi ljudi koji su za najglavniju dužnost počitovali jesti i piti. Ovde bi mogao tko reći da takovi jesu na škodu opštestvu, no ja se dobro opominjem reči prilj-Rabenera, da lenštine osim druge polze i trgovinu promoviraju. Njegove su reči sasvim po pravilima silogizma ustrojene, i ubo: Sila zemlje sostoji se u hrani. Najviše hrane ima onde gdi se najviše troši; probo maіorem: najveći je konzumo, to jest najviše se troši onde gdi su lenštine; nota bene imućne lenštine; probo mіnorem: da lenštine više jedu, kad imadu, nego drugi, to svakog iskustvo uči. Sljedovatelno oni ljudi koji trgovcima lađe i ambare prazne i s tim veći Verѕchleіѕѕ čine, ne samo što nisu republiki na dosadu, nego od velike polze, da i nužde jesu, quod erat demonѕtrandum.
Najveće pak upražnenije žitelja pomenute palate bilo je spavanje, i baš su se slučajno svi u ovom položeniju nahodili kad je naš vitez u najhitrijem trku s mačem u ruci pod bedem doletio. Njegov je lozung bio: neprijateljstvo, i on taki s najjasnijim glasom dovikivati stane jednog po jednog na udvoj. Služitelji, koji su naravno kao služitelji raditi morali, videći ovo čudo koje im se jošt nigda dogodilo nije, naume bunu učiniti i svoje gospodare probuditi da im ovaj fenomenon protolkuju. Zato uzme koji čegrtaljku, koji kotao i tepsiju, koji bubanj i trumbetu (egipetsku, naravno), i tako u bas i u diškant taku harmoniju udese da se sva okolina sa zdanijem zajedno zatrese. Žitelji se probude. Kakvo je vpečatlenije učinila rečena muzika, svaki će pogoditi koga je u spavanju — komarac ujeo. Jedni pomisle da se trese zemlja, a drugi da kuća gore, neki opet — da je dvanaest sati, i srde se što jošt nisu ručali. No budući da u ovo vreme ustajati kod nji nije obiknoveno, premda je sunce jasno sijalo, opet jedan po jedan pored muzike tiho pospi, i ne zapitavši šta se napolju radi. Služitelji se nađu u čudu, jer Roman preti kapije probiti i unutra ući. Zato jedan od nji, koji je služeći ostario, prevaru izmisli. Zapovedi soslužiteljma da od jednog do drugog zađu i jave da je vreme jesti. Ovo dobro za rukom ispadne. Gospodari, premda srdeći se, namažu oči pljuvačkom, i tako pre neg’ što po sata izbije, nijedan se u postelji ne nađe.
Sad im služitelji bedu predstave i osobito suščestvo. Načalnik otvori lagano prozor i opazi Romana gdi, zakosnjenijem zar neprijatelja potkrepljen, s većim mužestvom sopernike poziva, preteći da će im zamok u pra i pepeo pretvoriti. Načalnik zatvori prozor, i sad se soveštavati počnu šta će činiti. Boriti se, to njiovo nije, i posle dugog razgovora i pro et contra dišputiranja zaključe da na providjenije — sudbine ostave, dadu doneti rakije i srkutajući čekau da se jelo donese.
Njiovo zaključenije nije na mekanoj daski osnovano bilo. Jer ne dođe vreme ni do pečenja kad se neki ljudi gologlavi ukažu. Zašto baš gologlavi, ja ne znam, može biti gdi je velika vrućina bila. No kako je god, dosta što oni u dobro vreme dođu, jer se baš Roman spremao da provali vrata i svoje neprijatelje nakraće očepa. Služitelji jave za ovu nečajanu pomoć, i načalnik taki otvori pendžer, i iznutra počne komandirati kako ji ova beda iz sna probudila i kako su u opasnosti bliže od njega posećeni biti. Pri tom ne propusti svoju prediku obrnuti da je dužnost naša braniti bližnjega kad je u nevolji, i najposle parentaciju s apostrofiranjem svrši da bi se potrudili ovog nezvanog gosta kako-tako s vrata im skinuti. A to i iz toga povoda što su oni odavno sebi za pravilo utvrdili: Wenn man dich mіt Krіeg bedroht, laѕѕ andere für dich ѕtreіten.
Prišelcima se slobodno ovo generalisima (oni sopstvenog vožda nisu jošt imali) komandiranje vrlo dopadne, i svi Romanu tête à tête pođu. Ovaj pak vitez, stavivši se u pozituru Kraljevića Marka: »Šta«, poviče, »prevara? Ne boji se Burjam jošt!« So tim poleti na jednog sa svom silom, i bio bi ga sasvim ubio da mu nije sablja slagala; sve je bilo što mu je uvo rovašio. No so tim druge u veću jarost podigne. Trideset nji, koji budžu, koji vilu podignu i nemilostivo ova svoja oružija, kad do Romana stignu, u dviženije stave, tako da ovaj vitez, podobno onom iz Manhe, u nesvest padne. Sad ga pobeditelji dobro vežu i s trijumfom (škoda što nije kakav poeta bio, mogao bi lepu odu sostaviti), dakle s trijumfom u zamak uđu. Kom delu vino i jelo nije oskudevalo.
Pošto svoj posao svrše, predadu svoga roba načalniku s dodatkom da ga, kao roba, na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima odgovori: da je to za njega velika čest, koju on, bez pohljepstvija k sebi govoreći, ne zaslužuje, i da on rečenog roba k sebi primiti, niti nemiloserdno na teške poslove njega osuditi želi, budući da bi mu opet moglo pasti na pamet rat protiv nji podići, i on bez stida ispoveda da rat tako isto kao Sanho Panza na dve milje daleko obilazi, bio on sa sabljom ili puškom, budžom ili makar pesnicom.
Ova iskrenost i miroljubije, pri tom i potvrđivanje načalnika da on nije ni buvu jošt ubio, po onomu: non te creavі, non te occіdam (nisam te sotvorio, neću te ki ubiti), jošt veće počitanije kod slišatelja podigne. Oni se s njime oproste i, Romana uzevši sa sobom, odvedu ga u grad i kadiji predadu da ga on njegovoj krivici sorazmerno kazni. Kadija videći uvo rovašeno, sasvim se zgrozi, te našeg Romana zapovedi u tamnicu zatvoriti, dok izmisli muke koje će na mironarušitelja vozložiti. — Ovo malko počinje biti tragičeski, priznajem, no ja ne mogu šta kad mi je tako raspoloženije duše. Najbolje je delo ostaviti na nekoliko dana.
Obično spisatelji, pod izgovorom mnenija o svoji deli dobiti, običestvuju pre vremena faliti se i sočinenija svoja, dok su jošt u rukopisu, pročitavati, tako da kukavni slišatelji moraju, il’ im se oće ili neće, tamo misli upravljati kud ji suvo sočinitelja pero vodi. Ovom pohvalnom primeru i ja, premda sam mal bratiji mojej spisatelj, želeći vreme, koje mi je na drugi udešaj duše, ili Stіmmung der Seele (tako se kod nas s nemačkog prevodi), opredeljeno, bez polze ne provesti, za dobro nađem moj po poslednjem žurnalu sočinjeni roman mojoj frajlici komšinici pročitati. Ja sam srećan bio, te joj se ovo delo dopalo, i moja usta počela su me već svrbiti misleći da ću (neka Venus zna) bar jedan poljubac kao nagradu za moj trud dobiti.
Ali moja emunctae narіѕ (tako Horacije zove oštrljatonosate) komšinica nije ktela gora biti od drugi kritikera. (Šta je to kritiker, to će najbolje znati onaj koji jednako tuđa dela odgovara.) Ona zaista oštri usna, i s nekim smešenjem koje mi nije baš laskalo, ovako počne perorirati: »G. spisatelj, vi baš sasvim oćete da ste osobiti čovek i da se od drugi razlikujete. Ja nisam jošt roman vidla bez ljubovi, kod vas pak osamnajsti je tabak (ovde moja komšinica presomićen tabak razumeva), a o ljubavi ni mukajet. Uzmite, dakle, i vi stari kalup ako mislite da nam se dopadnete, inače badava je sva vaša šegačina i dosetljivost.« 
Ispovedam da me je ova predika zbunila. Istina, ja znam da knjiga nije čizma da se mora po kalupu praviti, znam i to da ništa nije lakše praviti nego romane kako moja komšinica zakteva. Na primer, kako je Svetomir iz detinstva nesrećom sudbine od oca, koji je neko selo pod sobom imao, odlučen bio; kako se potom, jošt dok je đakom bio, u Ljudmilu, koja je čudo lepote cele okoline bila, zaljubio, od nje ravnim načinom ljubljen bio; kako je potom gonenijem neprijatelja na more ići morao, tu od pustaija uvaćen bio, koji noseći ga u ropstvo, najužasniju buru iskuse, lađa im se potopi baš kad su blizu nekog ostrova bili, svi se podave, samo jedan Svetomir talasom na breg izbačen bude. Potom, kako je svoju ljubeznu vezanu našao, nju izbavio, i tek što počnu pevati, žitelji dođu, uvate ji, i opet rastave. Kako je dugo morao Svetomir mučiti se, od nemila do nedraga [potuca]ti se, sa duhovima boriti se, za svojom ljubeznom uzdisati i tužiti. Najposle, gdi ni pomislio nije, nađe dragu svoju, koja mu pripoveda svoja udivlenija dostojna stradanija. Tu nađu lađu, koja ji baš čeka da u otečestvo njiovo idu; gdi zaista nađu roditelje pomirene i smeštene, i — venčadu se.
Iz ovog se može zaključiti da ja ne bi bio poslednji šlendrijan kad bi hteo romane po starom kalupu praviti, i da bi moje persone tako isto uzdisale, sunce, svet i sudbinu apostrofirale, tako isto noževi’ ubijati se znale kao i drugi romandžija, ili kao što sam ja negda svetliti usiljavao se. — Ali šta to pomaže toliko trpanje i lupanje? Meni je komšinica moja obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za jedan moje komšinice poljubac ja bi se razrešio i više što učiniti negoli samo navesti ono što svi, otkad je romana postalo, navode.
Da je Roman u tamnicu odveden bio čuli smo, ali onaj bi se prevario koji bi pomislio da je duh Romana klonuo. Zar ji je malo bilo u tamnici, i opet su se lepo svi na laki način izbavili, tako da nijedan nije poginuo, kao na primer Ljubomir, kao što je — (ne znam kako mu je ime u Poljskoj ljubičici), sljedovatelno i Roman će bez sumnje pre il’ posle nad neprijateljem trijumfirati. Ovaj ga sorites tako obnadeždi da, hotja su mu leđa malo naduvena bila, on slatko, spustivši se na krilo opšte matere zemlje, zarče.
Fama međutim uzme sebi dopuštenje da o njegovom zatvoru po gradu razglasi. Fama je jedna persona koja se iz sami jezika, očiju i ušiju sostoji i osobito ljubopitstvo nabljudava. Ženska naravno, jer šta je od ženskog ljubopitstva mirno ostalo? Spočetka muška, no potom se tako osili i tako se rasteći goji da je ne jedanput nametnula ženi koja je dete nešto suvo imala da je sina sa zečijim nogama, potom sa zečijom glavom, a najposle pravog zeca rodila. Na svadbi i na daći, na sokaku i na sonmišču, a i u crkvi ona se ukazuje; objavljuje šta se kojegdi slučilo, laže i domeće, da bi joj povest prijatnija i verojatnija bila. Kaže u koliko je sati seka Juca sama po sokaku uveče odila, i rat ili mir po svom načinu uređuje i pravi. Njini su služitelji novinari, pismopisci paskvilanti, i gdikoje vucibatine koji se od tog rane, prave od komarca magarca i često celu varoš straom ili radošću za nos povuku. Butler kaže da mis Fama najedanput u dve trube duva, i da li obadve s jednim vetrom u jednu napred, u drugu sastrag duva, to mi ne znamo, samo to možemo kazati da prva lepo, a poslednja ružno zvoni, i zato nazivaju spisatelji jednu dobar, a drugu rđav glas, po originalu Good i Evil Fame.
Ova, dakle, gospoža uzevši po dužnosti brigu ljude izveštavati, pripovedajući kako je neki mladić miromrsce i miroljupce oružijem napao, na tri stotine juriš učinio, pedeset potukao, i sad u tamnici leži i tako dalje, od kuće do kuće idući, stigne najposle i do čestitoga age, gdi pridoda da je isti mladić neopisane lepote. Aga je imao jednu kćer, koja je godine udadbe u nešto većoj meri nego što se kod nas broji, navršila, jer 120 poklada vrlo dobro pamti. (Od nje je i onaj termometer koji se u Vinka Lozića trećej časti nalazi). Ništa manje tako je sila na celomudrije držala da se ogledalom dobrodetelji pravedno u celoj varoši nazivala. Pored ostali svojstva ona osobito na miloserdije gledaše, tako da nije u svoj okolini ni jednog — momka bilo koga ne bi ona u krilo — zaščiščenija primila. Naravno se morala jako vozbuditi čujući bedu Romanovu i predstavljajući sebi da je on kao mlad vrlo lasno pokliznuti mogao, i da njegova pogreška nije nikakva druga, osim što je dobar junak. Predstavi sebi, makar je i života stalo, iz tamnice ga izbaviti, a oće li je potom po običaju on iz blagodarnosti uzeti ili neće, o tom ona i ne mišljaše.
Ova dobra duša, velika u onoj meri kao što je Panteina bila, nije baš pravu mater u prirodi imala, i zato nije čudo ako nije Fidiju ili Apelesu u smotreniju lepote za obrazac služiti mogla. Ona je bila pomalena, ali zdrava i telesna devojka, jer od devetnajste godine ovamo nije manje od dva rifa pantlike za pojas uzimala. Mider kao gadnu i vredonosnu stvar preziraše, i smejaše se kad se koja frajlica pred njom sa svojim suptilnim strukom ponosila. Na leđi je imala teret kao neko polovače veliki, i da bi se ovoj težini ravnovjesije učinilo, tako je velike prsi imala da bi za model vinskoj Kraljevića Marka mešini bez svake sumnje služiti mogle. Kosu je imala žarko crvenu, da je pri najvećoj pomrčini bez ikakove svetlosti večerati mogla. So tim obećavaše svakom koji želi nju uzeti da nikad neće nuždu imati na sveće trošiti, štaviše, u nevolji trud ili sumpor pripaliti. Kao pribavlenije dolazi da joj je kosa kratka i oštra bila, tako da su je ptice dve milje uvek obilaziti morale. Što se drugi telesni njeni kačestva tiče, ništa ne mogu naznačiti, jer, kao što sam kazao, ona je tako na dobrodetelj gledala da niko nije pomislio ni izdaleka u nju zavirivati; kamo sreća da i naše devojke njenom primeru podražavaju, takim načinom ne bi svoje aljine do polak prsiju izrezivale, niti bi kratke suknje bile u modi, niti bi naše osobito devojke na balu kao vivak štelunge pravile. Mi siromasi spisatelji kako najmanje što napišemo koje bi se drukčije samo tolkovati moglo, taki cenzura to uničtoži i poruši. Zašto ne bi i takove cenzure na svetu bilo koja bi i u smotreniju odela, kose, oda, komplimenata, očiju namigivanja, pod ruku vođenja, pravljena kura, i proče i proče, pazila? — No ajdmo povesti.
S rečenom dobrodetelju, dakle, zaključi naša lepotica našeg iroja od bede izbaviti. Ona ne metne ni pokrivalo na sebe, tvrdo uverena da je svi poznaju, otide nadziratelju tamnice, koji je ključeve kod sebe imao, i od njega zaište da je kod novog sužnika samu pusti. Samu kod mladog momka — to bi moglo kod nas sumnju podići, ali agina kći bez najmanjeg prekora poluči što je želila, i puna sovesti o svom postojanom temperamentu u tamnicu Romanu otide.
Roman je jošt spavao, jer primetiti jedanput za svagda valja da je kod njega, kao i kod mlogi drugi najmilije bilo zanimanje rkanje. Devojka pak izučivši odavno pravila dobrog tona, zaključi ne kvariti mu sanak, i čekati dok se ne probudi; bilo to do kog mu drago doba.
Meni teško pada na dobrodetelj senku bacati; ali po dužnosti istoričeskoj istinu javiti moram (dobro bi bilo kad bi svi istorici ovu dužnost točno ispunjavali i ne namećali čitateljma ono verovati što nije niko ni pomislio). Da naša irojkinja nije u pređašnjem raspoloženiju bila kad je u tamnici sela, i pomoću svoje kose i malo sunca svetlenja Romana dobro promotrila. — »Hi, hi, hi!« — Badava se smejete, gospodična, agina je kći takva ista pravila dobrog tona, i tako isto mlogo na moral držala kao i vi sami, ali ovakovog momka omilovati, koji je sigurno mladoženja, kao što je i ona devojka u najstrožijem smislu; želiti da sredstvom njega kapu na glavu metne, niti vi, niti ja, niti iko na svetu zameriti joj može; s tim više što joj se prilika pokazala njega od velike nevolje, a može biti i od smrti izbaviti, i so tim mu svoju ljubov i naklonost u polnoj meri zasvedočiti.
Ovakovim argumentiranjem zabavljajući se gledaše svog budušteg ljubeznika kako spava, i predstavljaše sebi slatko ono vreme kako će s kapom vizite praviti, kad joj najedanput dođe na pamet da mora sa svojim ljubeznim pobeći ako misli nameru u dejstvu viditi, budući da joj ne bi otac ni pod kojim načinom dopustio stranom ruku dati. Ova je misao ne malo snesveseli, budući da ne bi želila oca svoga tako ostaviti, no najposle s tim se uteši da ona nije prva koja tako radi, niti će u ovom prizreniju poslednja na svetu ostati.
Tek što se tako sasvim izravna, i Roman se probudi, ne malo diveći se ovom črezvičajnom posešteniju, počem oči protre. No naša lepotica ne zadržavajući ga dugo u nedoumjeniju, ovako, iskašljavši se najpre, započne perorirati:
»Neznani junače, tvoja je sudbina već celoj varoši poznata. OD 20.000 duša što ovde obitavaju, nije nijednom na pamet palo tebi pomoći, osim mene, no treba da znaš da ti drugi i ne može tako pomoći kao ja, jer sam ja agina kći, i samo počitanije koje sam ja u moji poslednji 18, i slovom velim osamnajst godina zadobila, moglo mi je ključeve od tamnice pribaviti. Ja te, dakle, oslobođavam, no to ti jošt kazati moram da ja s tobom zajedno pobeći prinuždena jesam, jer bi inače muke tebe radi trpiti morala. Ništa manje mi i ovde ne moramo otcepljeni biti, jer bez komplimenta javiti ti imam da sam ja devojka, ti si bez svake sumnje mladoženja, tako da se možemo sojuziti i biti par, kao što je bog blagoslovio, samo ti povtoriti imam da je moj lozung: venčanje i ništa drugo.« 
Primetiti valja da je našoj irojkinji svojstveno bilo brzo govoriti, koje malo promukle reči njene izdavaše kao kad u proleće prvi put izdaleka grmi, a budući da prednja dva zuba nije imala, zato nije ni čudo da pri ovoj grmljavini iz usta njeni kiša od pljuvačke na onog sledovaše koji je bio predmet njenog razgovora.
Roman se zaista u većem nedoumjeniju naodio nego Herkules kad je putanje birao; dobro je on znao: ne donna né tela comprar a lume dі candea (ženu i platno pri sveći ne uzimaj), no stra ako ovu priliku propusti, koja je jamačno volšebnica u preobraženom vidu, da nigda neće belog sveta vaditi, privole ga da joj se obeća uzeti je. Ali je naša moma dobro ispekla ono što Vla kaže: čej ja mun nuj minčun (samo što je u ruci, to je izvesno). Ona zakte da se Roman zaveri, i počem ovo toržestvo prođe, ona za dužnost sebi pripiše u ovom magnoveniju kao pri prstenju jedan mu poljubac dati. Pri ovoj nežnosti njenoj naš iroj mal nije u nesvest pao, mirisom obuzet, koji joj iz usti kao tofanska voda kuljaše. (Ovaj poljubac opet nije tako nesnosim kao poljubac kakvog Jude izdatelja, ili kakvog nazovi prijatelja, ili žene koja muža na očiglece vara, ili mačke koja miša na pomirenije zove.) Za dlakom je ostalo te se nije Roman svoga obećanja odrekao, i jedna misao da je može biti ona, kao što smo rekli, volšebnica (nadežda je od svitaka jelo) prinudi ga da za njom iz tamnice iziđe.
Napolju su već konji pripravni bili, i naša mlada nevesta obodri Romana da se ništa ne boji, sednu na konje (ona je onako jašila kao naše dame u sadašnje vreme) i upute se šumom, koja je dva sata oda od varoši stajala. Počem se nekoliko udale, javi naša amazonkinja svome suđeniku da su opasnost izbegli i da slobodno otpočivati mogu. Ona kako legne, taki bez brige zaspi, ali Roman, kome miris nesnosni nešto malo dosađivaše, morao se na drugu stranu okrenuti, i počne kopati nos šta će s njom raditi. Jer nju ovaku, u ovoj formi uzeti, volio bi smrt. Da je života liši? — no ja tragedije više ne pišem. Da moli kakvog volšebnika da je u drugu figuru pretvori? — ali kod nje nije mana samo obraz, koji se može od crnog da je beo ili rumen načiniti. Najposle mu padne žitije Tezeja na pamet, koji je takođe svoju blagodetelnicu napustio. Istina, on se svojoj dragoj zaverio, ali koliko ima načina da se toga oprosti! Koliko, na primer, ljudi obeštadu drugome pomoć, pa baš u najvećoj nuždi počnu se izvinjavati da im je vrlo žao što reč ne mogu ispuniti; koliko puti žene (a i ljudi) obećaju tajnu čuvati, pak se tajna pređe pročuje nego da nisu obećali! Koliko najposle puti mlada nevesta obeća poslušanije svome suprugu, al’ čim mesec proteče, gledi da ga pod papuču pritisne!
Ovim, dakle, potkrepljen, naš iroj ustane, očita: vіno d’іl anno, donne dі quіndіcі, i tako ostavivši svoju nesuđenicu sopstvenoj sudbini, u najlepšem maniru oladi, ne misleći mlogo oće li se ona moći braniti ili ne, kao slaba, od razni napadenija koja joj se dogoditi mogu.
O, vi koje ovu povest čitate i bisernu suzu pri ovom tvrdom delu puštate, kćeri Amora i Venere, vidite li vernost mušku? Ona ga je oslobodila tamnice, a on je ostavlja da umre od gladi, ili da cela varoš prst na nju pruža. Ja bi želio da se stara ona pesma: »Znaš li, dušo, kad si moja bila« lako ne zaboravi. Ovu da svaka devojka dobro naizust nauči pređe nego što počne čitati romane. —
No bacimo, ljubezni moji čitatelji, plačevni vzor na bednu našu Arijadnu — kako joj bude kad se probudi i njega kod sebe ne napipa? No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti. Čeka pet minuta, njega nema, čeka sat, njega nema, sunce se rodi, njega nema. Šta naopako da ne bude? — Ona đipi i počne vikati, dalje pođe i počne vikati, na drugu stranu pođe i počne vikati, vsuje, njega nema, ni njega ni konja. Ah, ko će opisati žalost bedne ove žalosnice? Nije ostalo romana, nije tragedije ostalo, ni opere, ni balade, iz koje ona nije reči skupila i svojoj pečali veće uvaženje dala. Ah! Jadna! Dido je bar kod kuće, kao kraljica, kom je tela ruku dati, a osobito je udovica bila, kojoj se svašta ne zamerava; ali ova kukavica? Šta joj ostaje nego vikati: O Zopf! i odvažnim korakom prvoj bednici sledovati? No najpre naumi pismo svom neverniku napisati, a budući da se njena sudbina s Arijadnom soglasuje, uzme njen koncept što se kod Ovidija nalazi i, aplicirajući ga na sebe, ovako započne:
»Ljubezni nesuđeniče, zdravstvuj na mnogaja ljeta!
Jošt sam na onom mestu, i iz onog ti predela pišem gdi si me, neverni, ostavio. Ja sam najlepše planove pravila kako ću te grliti i iberašovati, kad kukavica dođe i počne mi čelo glave kukati. Trgnem se i potražim tvoje ruke, nema nikoga, ah! Žalosna u strau đipim i otevši skočiti, padnem s kreveta, i daleko odziv uvređenog moga tela odleti. Taki se počnem lupati u prsi, kako mi je bila raščupana kosa, počnem je nemilostivo trzati. Ah, sad vidim da žene nemaju pravo što se tuže da i muževi često za kose vuku. Koliko bi mi slađe bilo kada bi me ti za kose vukao nego što ja to činim.
Romane, vičem, trčim tamo i ovamo, popnem se na breg, i otevši ti znak dati da me vidiš, skinem pantliku s glave i podignem na drvo, a ja se počnem po bregu kao bundeva prevrćati! Vsuje, tebe nema, i kako sam se okamenila, zaječi kamen od moga tereta. — Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje, krevete, daj dvoje! — Kud se znam okrenuti? Mogu li ocu od žalosti? Ah, zašto kukavne devojke veruju junaku, zašto momci onako devojke ne varaju kao što devojke nji varaju? Svaki čas strepim kad će me zver izesti. Kurjak oštri zube, a čavke i vrane muziku spravljaju. Ah, dakle, mene neće mati kad umrem lepo nakititi, neće biti parade i crvene pantlike? Neće devojke venac nositi, neće mi niko čitati oraciju? To sam ja zaslužila? — No idi, svirepi, pašćeš ti kakvom đavolu u ruke, koja će te toliko kinjiti i štipati da ćeš se i kuće i kućišta ratosiljati. Onda ćeš jamačno potražiti dobru aginu kćer, i bar možeš reći: Ovde leži pokojna moja nesuđenica. Sad su joj na vrbi kosti, Bog da joj dušu oprosti. Dixi!« 
Počem ovo pismo svrši i zapečati, pođe tražiti drvo da se obesi. Budući da je vrlo akuratna bila, to se niko neće začuditi da nije tako skoro želji svojoj shodno naći mogla. Međutim, jednako zapevaše i drva apostrofiraše, tako da je zaista niko ne bi od Arijadne razlikovao. Slučajno padnu joj na glavu neke žute kaplje (kakve su to kaplje bile, ostavljam mehanicama na rasuždenije), i budući da je, kao što smo opomenuli, imala crvenu kosu, pretvori se ovaj fenomen u zlato, i to je onaj venac što je Liber otac u zvezde premestio. Najposle se gospoja Sudbina, koja je tu na Olimpu spavala, probudi, proviri u negliže kroz pendžer i videći očajanije ove bedne stradalnice: »Šta je to?« vikne. »Zar i ova da mi razbija glavu, kao što je s Didom bilo? Corbleu! Ja više ne trpim da se devojke vešaju; dosta se vešaju momcima o rame. Merkur, uvedi u protokol da ja želim ovu devojku spasenu viditi. Ja ću potom potpisati, dok popijem kafu.« 
Sad, ljubezni čitatelji, i vi koje ste mi često vile i ale na vrat šiljale, mile čitatelnice, vi ništa pravednije ne možete zaktevati nego da vam ja spasenije ove naše irojkinje, kao padenije i stradanije, predstavim — ali ja vam čest javiti imam da sam već dvadeset prvi rukopisni tabak prešao, koje je moja granica, i da više pisati ne smem, jer vi nećete da se prenumerirate kad je knjiga skupa. Ako ste, dakle, radi i dalje čitati, to prepravite drugu forintu za sljedujušču čast. — Onima pak koji su ljubopitni viditi šta se dalje zbilo, za utešenije navesti imam, nek prestave sebi kao da im je šnajder tesnu načinio aljinu, i da moraju pored sve psovke i sekiranja do druge nedelje čekati.
(DOLAZI DRUGA ČASTICA)