◄   7. Позорје 8. Садржај   ►

Позорје осмо


ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ


ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је то? Каква је то вика?

ГАВРИЛОВИЋ: Ето шта је: господин Жутилов удаје кћер за Маџара, а господин Лепршић постао је чиновник изван Војводине, па се сад препиру који је већи родољубац.

ЗЕЛЕНИЋКА (осврће се): Нема нигде столице да могу пасти у несвест. Је ли то истина, забога?

ГАВРИЛОВИЋ: Засад је тако.

ЗЕЛЕНИЋКА: О сени Милоша Обилића, Хајдук-Вељка и других јунака, чујете ли? У Војводини српској дичи се Маџар љупкостију брака најдичнијом Српкињом; у Војводини српској неће Србин да служи роду него туђину! Нећаче, нећаче, вратите се у њедра ваше домовине, духом вас народности преклињем, вратите се роду вашему, којега сте били потпора и отрада!

ГАВРИЛОВИЋ: Кад тако лепо дишете за српством, ево и вама једно писмо од вашег старог пријатеља Нађфалудија (пружи јој писмо).

СМРДИЋ: Шта је то?

ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије. Госпоја Зеленићка или, по српски, Плавићка имала је одавно познанства с једним Маџаром, Нађфалудијем, кога сви познајете. И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре.

ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо!

ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, зар тако треба?

ЖУТИЛОВ: Цударшаг! Па јошт има мени да пребацује!

ШЕРБУЛИЋ: Ја бих се стидио таково што учинити.

СМРДИЋ: Тешко нама кад смо до тога дошли!

ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем тешко нама.

СМРДИЋ: Родољубица, која је тако силно за народност дисала; ах, срце ми се цепа!

ГАВРИЛОВИЋ: А ви, јесте ли потписали прошеније да нам не треба Војводина?

ЛЕПРШИЋ: Ком не треба Војводина?

ГАВРИЛОВИЋ: Ево, Шербулић и Смрдић погодили се с једним страним за педесет дуката да ће потписати прошеније како је излишна Војводина.

СМРДИЋ: Е, мислите не знамо ми да је то ваше масло било?

ШЕРБУЛИЋ: Само сам тако рекао да вам учиним радост.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сте га те тако молили да вам прошеније и дукате донесе.

ЖУТИЛОВ: Но, то је још најгоре.

ЛЕПРШИЋ: То значи бесавесно издати свој народ.

ГАВРИЛОВИЋ: Видите, господо! Господин Жутилов удаје кћер за Маџара; господин Лепршић примио је службу изван Војводине; госпођа Зеленићка добија писма од свог пријатеља Маџара, а Смрдић и Шербулић хоће да продаду Војводину. Кажите ми, који је највећи знак родољубија?

СМРДИЋ: Све је то ваше масло, но разговараћемо се док се вратимо кући.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад нема одбора.

ЖУТИЛОВ: Шта, шта? Ви се усуђујете кварити одборе?

СМРДИЋ: Тако нам једнако прети.

ЖУТИЛОВ: Мрав један, да се усуди у одбор дирати!

ГАВРИЛОВИЋ: Боже сачувај! Ја ћу настојати да и ваш зет буде член.

ЗЕЛЕНИЋКА: Али шта га трпите овде, молим вас!

НАНЧИКА: И ја се чудим.

ГАВРИЛОВИЋ (Зеленићки): Зар је то благодарност што сам вам донео писмо од вашег старог пријатеља.

ЗЕЛЕНИЋКА: Даље од нас!

СМРДИЋ: Да се не усудите к нама приступити!

ЖУТИЛОВ: Који народне чиновнике опорочава, тај вређа сав народ.

НАНЧИКА: Мађарон један!

ЗЕЛЕНИЋКА: Развратан Србин!

ЛЕПРШИЋ: Који нема једне искре родољубија у себи.

ГАВРИЛОВИЋ: О родољупци, родољупци, идем приповедати свету шта сте радили, да видим 'оће ли се наћи који ће рећи да по оваквима може народ процветати.


ЗАВЕСА


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.