◄   7. Pozorje 8. Садржај   ►

Pozorje osmo


ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI


ZELENIĆKA: Šta je to? Kakva je to vika?

GAVRILOVIĆ: Eto šta je: gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara, a gospodin Lepršić postao je činovnik izvan Vojvodine, pa se sad prepiru koji je veći rodoljubac.

ZELENIĆKA (osvrće se): Nema nigde stolice da mogu pasti u nesvest. Je li to istina, zaboga?

GAVRILOVIĆ: Zasad je tako.

ZELENIĆKA: O seni Miloša Obilića, Hajduk-Veljka i drugih junaka, čujete li? U Vojvodini srpskoj diči se Madžar ljupkostiju braka najdičnijom Srpkinjom; u Vojvodini srpskoj neće Srbin da služi rodu nego tuđinu! Nećače, nećače, vratite se u njedra vaše domovine, duhom vas narodnosti preklinjem, vratite se rodu vašemu, kojega ste bili potpora i otrada!

GAVRILOVIĆ: Kad tako lepo dišete za srpstvom, evo i vama jedno pismo od vašeg starog prijatelja Nađfaludija (pruži joj pismo).

SMRDIĆ: Šta je to?

GAVRILOVIĆ: Čisto rodoljubije. Gospoja Zelenićka ili, po srpski, Plavićka imala je odavno poznanstva s jednim Madžarom, Nađfaludijem, koga svi poznajete. I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro čini što mrzi na Madžare.

ŠERBULIĆ: S Madžarima korešpondirati, to baš nije lepo!

LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, zar tako treba?

ŽUTILOV: Cudaršag! Pa jošt ima meni da prebacuje!

ŠERBULIĆ: Ja bih se stidio takovo što učiniti.

SMRDIĆ: Teško nama kad smo do toga došli!

ŠERBULIĆ: I ja kažem teško nama.

SMRDIĆ: Rodoljubica, koja je tako silno za narodnost disala; ah, srce mi se cepa!

GAVRILOVIĆ: A vi, jeste li potpisali prošenije da nam ne treba Vojvodina?

LEPRŠIĆ: Kom ne treba Vojvodina?

GAVRILOVIĆ: Evo, Šerbulić i Smrdić pogodili se s jednim stranim za pedeset dukata da će potpisati prošenije kako je izlišna Vojvodina.

SMRDIĆ: E, mislite ne znamo mi da je to vaše maslo bilo?

ŠERBULIĆ: Samo sam tako rekao da vam učinim radost.

GAVRILOVIĆ: Ja znam da ste ga te tako molili da vam prošenije i dukate donese.

ŽUTILOV: No, to je još najgore.

LEPRŠIĆ: To znači besavesno izdati svoj narod.

GAVRILOVIĆ: Vidite, gospodo! Gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan Vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svog prijatelja Madžara, a Smrdić i Šerbulić hoće da prodadu Vojvodinu. Kažite mi, koji je najveći znak rodoljubija?

SMRDIĆ: Sve je to vaše maslo, no razgovaraćemo se dok se vratimo kući.

GAVRILOVIĆ: Kad nema odbora.

ŽUTILOV: Šta, šta? Vi se usuđujete kvariti odbore?

SMRDIĆ: Tako nam jednako preti.

ŽUTILOV: Mrav jedan, da se usudi u odbor dirati!

GAVRILOVIĆ: Bože sačuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude člen.

ZELENIĆKA: Ali šta ga trpite ovde, molim vas!

NANČIKA: I ja se čudim.

GAVRILOVIĆ (Zelenićki): Zar je to blagodarnost što sam vam doneo pismo od vašeg starog prijatelja.

ZELENIĆKA: Dalje od nas!

SMRDIĆ: Da se ne usudite k nama pristupiti!

ŽUTILOV: Koji narodne činovnike oporočava, taj vređa sav narod.

NANČIKA: Mađaron jedan!

ZELENIĆKA: Razvratan Srbin!

LEPRŠIĆ: Koji nema jedne iskre rodoljubija u sebi.

GAVRILOVIĆ: O rodoljupci, rodoljupci, idem pripovedati svetu šta ste radili, da vidim 'oće li se naći koji će reći da po ovakvima može narod procvetati.


ZAVESA


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.