Раја
| Раја Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1862. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Раја
I
Ја видим бојно поље,
Равницу пусту ту;
Ја гледам браћу моју,
У боју рањену...
Душа ми гневом пламти,
А крв ми кипи сва,
Са голим ножем јурим
У бојну вреву ја.
Громови грме, јече,
Бритких сабаља лом;
Ал' јунак не зна шта је
Ни муња, нити гром.
Жерав ми с гриве стреса
Бео и крвав зној,
А ја за браћу дајем
И крв и живот свој.
Шест сам их милих им'о,
Па сви су пали ту —
На томе светом пољу,
Светом бојишту.
Па нек и седми пада
У рани крвавој;
Ох, нека, нека, Боже!
Пашћу за народ мој!
II
Шта плива гором, долом,
Те прља бели снег?
Је л' суза оно, крв ли
Из срца нечијег?
Узмућен поток јури,
Пени се реком лед,
А вихор хучи, тамних
Гони облака ред.
Ћелава стоје брда,
Гологлав храст и бор,
Скрханог грања шушти
Немио разговор.
Са ниских стреја капље
Лагано кап по кап,
Друмови пусти — путни
У куту лежи штап.
Ал' за то не зна »раја«,
Тежак је јарам њој;
Свако је време мило,
Лепо за крвав бој.
III
До врага с плачем!
Док има крви,
Нек се пролева!
Не кукај, жено,
Мач нека сева!
|