Распуштање Фракције црвене армије
Пре скоро 28 година, тачније 14. маја 1970. године, рођен је РАФ једном акцијом ослобађања; Данас, завршавамо процес тада започет. Градска герила у облику РАФ-а од данас је историја. (...) Поносмо гледамо на своју историју. РАФ је био револуционарни покушај мањине да се тендецијама овог друштва и да да свој допринос збацивању капитализма. Поносни смо што смо били део оваквог покушаја. Овакав крај процеса показује да нисмо успели на свом путу. Ово, ипак, не говори ништа о потребности и оправданости револта. РАФ је био наша одлука да станемо раме уз раме са свим оним људима у борби против доминације и за ослобођење широм света. За нас, таква одлука била је исправна. Стотине година затворских казни затвореницима - припадницима РАФ-а нису успеле да нас униште, нити су сви покушају уклањања гериле могли. Желели смо сукоб са владајућим снагама. Постали смо субјект када смо основали РАФ пре 27 година. И данас смо субјект, када предајемо себе историји. Резултати нису повољни по нас. Али, РАФ - као и сва левица до данас - нису више ништа до фаза у развоју пута слободе. После фашизма и рата, РАФ је донео нешто ново друштву. (...) Борба за социјално маргиналне, што је и била основа нашег става, допринела је већој социјалној слободи; овај раскид са системом, системом где је профит субјекат а људи објекта, и жеља са животом без лажи и терета једног уништеног друштва. Сити понижања, ударања, трпљења удараца. Од одбацивања преко напада, до слободе.
Охрабрени храброшћу насталом у герилама Југа и пренете богатим нацијама Севера, РАФ је настао раних седамдестих као знак солидарности са ослободилачким покретима и као жеља за укључивање у заједничку борбу. Милиони људи су видели у овим борбама отпора и ослобађања свуда по свету, и шансу за себе. (...) Оружана борба била је устанак против ауторативне форме друшва, против отуђења и такмичења. Био је то устанак за нову друштвену и културну реалност. У еуфорији глобалних покушаја ослобођења, било је право је време за оштру борбу која је са циљ имала преврат и не прихватање псеудо-природне легитимности система. (...)
РАФ се коцкао на све и претрео велики пораз. Борба која се водила до краја седамдесетих, показала је да је РАФ остао само са неколико људи из генерације која је почела бурне 1968. године. Многи из покрета из 1968. године одрекли су се циљева покрета и користили шансе за прављење каријера (...) Година 1977. показала је да РАФ нема ни политичке ни војне снаге да води домаће сукобе. (...) Искуства пораза доживљеног 1977. године открили су ограниченост старог концепта градске гериле које је гајио РАФ. Био је потребан нови концепт ослобођења. Такав концепт је покушан током осамдесетих. (...)
Осамдесетих, РАФ је деловао верујући да је напад на централне структуре сила империјализма једино делотворан. Међутим, са оваквим приступом, политика РАФ-а постала је веома апстрактна. Ово је водила до поделе онога што је требало бити заједно; анти-империјализма и социјалне револуције. Поглед на социјалну револуцију нестао је из теорије и праксе рада РАФа. (...) Подводећи све социјалне и политичке садржаје под анти-империјалистичким нападом против читавог система произвео је погрешну поделу уместо процеса уједињења; и то је водило до губљења идентита РАФ-а када су конкретна питања, али и на садржај саме борбе. (...) Постајао је велики јаз између жеље и спремности РАФ-ових бораца да учине све у борби против и могућности у трагању за новим идејама ка процесу ослобођења (...)
Ми, већина који смо се приступили раф-у касније, приступили смо у нади да ће наша борба дати импулс глобалном отпору. Трагали смо за новим путевима за слободу, за нове путеве којим бисмо ишли заједно са другима. Желели смо да дамо заузврат онима који су ову борбу започели пре нас, онима који су погинули или они који затворени. (...) Оружана борба у илегали била је, за нас, ништа више од јединог могућег и потребног начина за ослобођење. Такође, посебно посматрајући кризу левице широм света, желели смо да развијемо идеју градске гериле и одржимо простор илеганости као терен за будуће путеве ка слободи. Али, признајемо да то није довољно. Герила се, такође, мора променити. Наша жеља је била стварање нових веза између гериле и других сектора отпора у друштву. (...)
Почетком деведесетих, желели смо да трансформишемо концепт израсао из шездесетосмашког покрета у нови, социјалнореволуционарни и интернационални концепт. То је било време када смо тражили нешто ново, али - оптерећени догмама прошлих времена - нисмо ишли довољно далеко. Тако смо правили исте грешке које смо правили и после 1977. године: Преценили смо подршку нашем концепту борбе. Опасност настаје дискредитовањем оружене борбе када се она наставља без објашњења у ком се конкретном правцу револуционарни процеси развијају и где се налази пут јачању борбе за слободу. Важно је позабавити се овим проблемима на одговарајућу начин, зато што иначе оружана борба постаје без упоришта. (...) Када посматрамо овај део наше историје у светлу општих историјских процеса, покушај 7 реанимације РАФ-а у био је ништа друго него продужавање нечега што је одавно завршено. Било је потребно да схватимо да је облик борбе, остао из старог концепта. Није било нових схватања, нечега што може понудити нову перспективу радницима и економији окренутој-ка-профиту и нехуманој, идеје која може послужити као основ борби за слободу, идеје која може зближити људе. (...)
(...) Основни концепт РАФ-а био је оружана борба, са фокусом на политичко-војне нападе. (...) Недостатак политичке организације у више од двадесет година произвео је константо слабљење политичких процеса.
Светске и унутар државне социјалне разлике су постале затегнуте у турбуленцији историјског развитка који прати крај реалног социјализма. Па ипак, крај нашег пројекта, не значи и нестанак идеје да је свет без капитализма могућ. (...) Потребно је наћи и истражити антиеманципаторска искуства ауторативне и бирократизоване државе реалног социјализма и препознати лоше стазе ка слободи. Са пропашћу реалног социјализма, надметање између система се завршило, што значи да апологете капитализма не морају чинити више ништа да би свој систем учинили бољим. У недостатку идеолошке контроле капитализма, процеси глобалног ослобађања капитала бујају. Више је него јасно да у садашњем тренутку развоја капиталистичког система већина људи осећа продубљивање социјалних и егзистенцијалних тешкоћа. За већину људи, неолиберализам представља претњу њиховим животима. У овом глобалном развоју, капитализам, у великим градовима, покушава да купи социјални мир такозваном државом благостања. Уместо тога, повећа се сегмент друштва који се маргинализује када више нису потребни у продукцијом процесу.
(...) Желимо да будемо део заједничког пута ка слободи. Желимо да неки од наших идеја буду признате, и желимо да учимо од других. (...) Одговорили смо на насилне услове живота насилним отпором. Није могуће да лако погледамо на нашу историју. Али, покушали смо да урадимо нешто, и у нашем раду погазили смо многе од закона владајућих слика и уздрмали границе грађанског друштва. РАФ није био у могућности да укаже на путева ка слободи. Али је допринео да се о слободи говори и данас. Постављање система у питање било је и јесте легитимо, све док је доминације и репресије уместо слободе, еманципације и достојанства за све на свету. Још девет бивших бораца РАФ-а налазе се у затвору. Иако је борба за слободу још увек далеко од свог краја, наш сукоб постао је део историје. Са поштовањем се сећамо свих непознатих бораца.
Револуција говори: Ја сам био, Ја сам, Ја ћу бити Фракција Црвене Армије.
Последње саопштење Фракције Црвене армије, март 1998. године