Raspuštanje Frakcije crvene armije
Pre skoro 28 godina, tačnije 14. maja 1970. godine, rođen je RAF jednom akcijom oslobađanja; Danas, završavamo proces tada započet. Gradska gerila u obliku RAF-a od danas je istorija. (...) Ponosmo gledamo na svoju istoriju. RAF je bio revolucionarni pokušaj manjine da se tendecijama ovog društva i da da svoj doprinos zbacivanju kapitalizma. Ponosni smo što smo bili deo ovakvog pokušaja. Ovakav kraj procesa pokazuje da nismo uspeli na svom putu. Ovo, ipak, ne govori ništa o potrebnosti i opravdanosti revolta. RAF je bio naša odluka da stanemo rame uz rame sa svim onim ljudima u borbi protiv dominacije i za oslobođenje širom sveta. Za nas, takva odluka bila je ispravna. Stotine godina zatvorskih kazni zatvorenicima - pripadnicima RAF-a nisu uspele da nas unište, niti su svi pokušaju uklanjanja gerile mogli. Želeli smo sukob sa vladajućim snagama. Postali smo subjekt kada smo osnovali RAF pre 27 godina. I danas smo subjekt, kada predajemo sebe istoriji. Rezultati nisu povoljni po nas. Ali, RAF - kao i sva levica do danas - nisu više ništa do faza u razvoju puta slobode. Posle fašizma i rata, RAF je doneo nešto novo društvu. (...) Borba za socijalno marginalne, što je i bila osnova našeg stava, doprinela je većoj socijalnoj slobodi; ovaj raskid sa sistemom, sistemom gde je profit subjekat a ljudi objekta, i želja sa životom bez laži i tereta jednog uništenog društva. Siti ponižanja, udaranja, trpljenja udaraca. Od odbacivanja preko napada, do slobode.
Ohrabreni hrabrošću nastalom u gerilama Juga i prenete bogatim nacijama Severa, RAF je nastao ranih sedamdestih kao znak solidarnosti sa oslobodilačkim pokretima i kao želja za uključivanje u zajedničku borbu. Milioni ljudi su videli u ovim borbama otpora i oslobađanja svuda po svetu, i šansu za sebe. (...) Oružana borba bila je ustanak protiv autorativne forme drušva, protiv otuđenja i takmičenja. Bio je to ustanak za novu društvenu i kulturnu realnost. U euforiji globalnih pokušaja oslobođenja, bilo je pravo je vreme za oštru borbu koja je sa cilj imala prevrat i ne prihvatanje pseudo-prirodne legitimnosti sistema. (...)
RAF se kockao na sve i pretreo veliki poraz. Borba koja se vodila do kraja sedamdesetih, pokazala je da je RAF ostao samo sa nekoliko ljudi iz generacije koja je počela burne 1968. godine. Mnogi iz pokreta iz 1968. godine odrekli su se ciljeva pokreta i koristili šanse za pravljenje karijera (...) Godina 1977. pokazala je da RAF nema ni političke ni vojne snage da vodi domaće sukobe. (...) Iskustva poraza doživljenog 1977. godine otkrili su ograničenost starog koncepta gradske gerile koje je gajio RAF. Bio je potreban novi koncept oslobođenja. Takav koncept je pokušan tokom osamdesetih. (...)
Osamdesetih, RAF je delovao verujući da je napad na centralne strukture sila imperijalizma jedino delotvoran. Međutim, sa ovakvim pristupom, politika RAF-a postala je veoma apstraktna. Ovo je vodila do podele onoga što je trebalo biti zajedno; anti-imperijalizma i socijalne revolucije. Pogled na socijalnu revoluciju nestao je iz teorije i prakse rada RAFa. (...) Podvodeći sve socijalne i političke sadržaje pod anti-imperijalističkim napadom protiv čitavog sistema proizveo je pogrešnu podelu umesto procesa ujedinjenja; i to je vodilo do gubljenja identita RAF-a kada su konkretna pitanja, ali i na sadržaj same borbe. (...) Postajao je veliki jaz između želje i spremnosti RAF-ovih boraca da učine sve u borbi protiv i mogućnosti u traganju za novim idejama ka procesu oslobođenja (...)
Mi, većina koji smo se pristupili raf-u kasnije, pristupili smo u nadi da će naša borba dati impuls globalnom otporu. Tragali smo za novim putevima za slobodu, za nove puteve kojim bismo išli zajedno sa drugima. Želeli smo da damo zauzvrat onima koji su ovu borbu započeli pre nas, onima koji su poginuli ili oni koji zatvoreni. (...) Oružana borba u ilegali bila je, za nas, ništa više od jedinog mogućeg i potrebnog načina za oslobođenje. Takođe, posebno posmatrajući krizu levice širom sveta, želeli smo da razvijemo ideju gradske gerile i održimo prostor ileganosti kao teren za buduće puteve ka slobodi. Ali, priznajemo da to nije dovoljno. Gerila se, takođe, mora promeniti. Naša želja je bila stvaranje novih veza između gerile i drugih sektora otpora u društvu. (...)
Početkom devedesetih, želeli smo da transformišemo koncept izrasao iz šezdesetosmaškog pokreta u novi, socijalnorevolucionarni i internacionalni koncept. To je bilo vreme kada smo tražili nešto novo, ali - opterećeni dogmama prošlih vremena - nismo išli dovoljno daleko. Tako smo pravili iste greške koje smo pravili i posle 1977. godine: Precenili smo podršku našem konceptu borbe. Opasnost nastaje diskreditovanjem oružene borbe kada se ona nastavlja bez objašnjenja u kom se konkretnom pravcu revolucionarni procesi razvijaju i gde se nalazi put jačanju borbe za slobodu. Važno je pozabaviti se ovim problemima na odgovarajuću način, zato što inače oružana borba postaje bez uporišta. (...) Kada posmatramo ovaj deo naše istorije u svetlu opštih istorijskih procesa, pokušaj 7 reanimacije RAF-a u bio je ništa drugo nego produžavanje nečega što je odavno završeno. Bilo je potrebno da shvatimo da je oblik borbe, ostao iz starog koncepta. Nije bilo novih shvatanja, nečega što može ponuditi novu perspektivu radnicima i ekonomiji okrenutoj-ka-profitu i nehumanoj, ideje koja može poslužiti kao osnov borbi za slobodu, ideje koja može zbližiti ljude. (...)
(...) Osnovni koncept RAF-a bio je oružana borba, sa fokusom na političko-vojne napade. (...) Nedostatak političke organizacije u više od dvadeset godina proizveo je konstanto slabljenje političkih procesa.
Svetske i unutar državne socijalne razlike su postale zategnute u turbulenciji istorijskog razvitka koji prati kraj realnog socijalizma. Pa ipak, kraj našeg projekta, ne znači i nestanak ideje da je svet bez kapitalizma moguć. (...) Potrebno je naći i istražiti antiemancipatorska iskustva autorativne i birokratizovane države realnog socijalizma i prepoznati loše staze ka slobodi. Sa propašću realnog socijalizma, nadmetanje između sistema se završilo, što znači da apologete kapitalizma ne moraju činiti više ništa da bi svoj sistem učinili boljim. U nedostatku ideološke kontrole kapitalizma, procesi globalnog oslobađanja kapitala bujaju. Više je nego jasno da u sadašnjem trenutku razvoja kapitalističkog sistema većina ljudi oseća produbljivanje socijalnih i egzistencijalnih teškoća. Za većinu ljudi, neoliberalizam predstavlja pretnju njihovim životima. U ovom globalnom razvoju, kapitalizam, u velikim gradovima, pokušava da kupi socijalni mir takozvanom državom blagostanja. Umesto toga, poveća se segment društva koji se marginalizuje kada više nisu potrebni u produkcijom procesu.
(...) Želimo da budemo deo zajedničkog puta ka slobodi. Želimo da neki od naših ideja budu priznate, i želimo da učimo od drugih. (...) Odgovorili smo na nasilne uslove života nasilnim otporom. Nije moguće da lako pogledamo na našu istoriju. Ali, pokušali smo da uradimo nešto, i u našem radu pogazili smo mnoge od zakona vladajućih slika i uzdrmali granice građanskog društva. RAF nije bio u mogućnosti da ukaže na puteva ka slobodi. Ali je doprineo da se o slobodi govori i danas. Postavljanje sistema u pitanje bilo je i jeste legitimo, sve dok je dominacije i represije umesto slobode, emancipacije i dostojanstva za sve na svetu. Još devet bivših boraca RAF-a nalaze se u zatvoru. Iako je borba za slobodu još uvek daleko od svog kraja, naš sukob postao je deo istorije. Sa poštovanjem se sećamo svih nepoznatih boraca.
Revolucija govori: Ja sam bio, Ja sam, Ja ću biti Frakcija Crvene Armije.
Poslednje saopštenje Frakcije Crvene armije, mart 1998. godine