* * *
Расло дрво, име му вишњица
Расло дрво, име му вишњица,
Под њим сједи мој драги Ибрица.
Ја какав је, весела му мајка!
Бијел ми је кано груда снијега,
Уста су му кано златна чаша. 5
Да ми бор да да ми буде паша!
А ја била млада пашиница.
Да га мени бор у срећи даде,
Чудан бих му бират учинила:
Стерала бих душек милодуха, 10
По душеку чаршаф калопера,
А под главу киту каранфила,
Покривала граном босиока,
Нек’ не може лијеп Ибро спават:
Од мирлуха, мога милодуха, 15
Од мириса мога калопера,
Од мириса ките каранфила,
Од мириса гране босиока,
Од љепоте од мене дјевојке!
|
|
Референце
Извор
Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 694.
