Слиди писма од гори речених мејданах
Од када су силне мејданџие
Постануле у земљи Царевој,
Не биаше жештјега јунака
Од Алие Дели-Татарина.
Он свакога на мејдан зовише,
Ал му нитко изајт не смијаше
Него једно момче голобрадо,
По имену Скендербеже Јуре.
Тихо му је Јуро бесидио:
Седлај коња, силни мејданџиа!
Позивљем те на мејдан јуначки
Ниже града, на срид поља равна.
Нека гледа Мурат Сулемане,
И његове младе султание
Из Једрене, града биелога,
Гди се бију орли и соколи.
Твоја ми је сила додиала,
И изпразна слава омерзнула;
Ако јеси јунак од краине,
Седлај коња да се огледамо.
Кад је Але њега разумио,
Јуриши је тихо говорио:
"Оли си се, момче, помамило,
Оли ти је живот одмерзнуо.
Тко је годир самном бојак био,
Већ се није к мајци повратио,
Нећеш ни ти, вира ти је моја!"
То говори, на коња се скаче,
Тер отиде низ то поље равно,
А за њиме Кастриотић Јуре.
Гледа’ га је Царе господаре
И његове младе султаније.
Из Једрене, града биелога,
Гледао је, тер је бесидио
Гди га слуша мало и велико:
"Скендербеже, самовољо моја!
Лудо ти ћеш изгубити главу
Бојак бијућ с Алом-Татарином,
Већ нег' је у години данах
Татарин је однио мејданах."
Кад су били на срид поља равна,
Мејданџие коње разиграше;
Када ли се близу састадоше,
С бриткими се сабљам' ударише.
Али пуста глава Алиина
Угледа се на земљици церној,
Зачуди се сва војска царева,
А највеће Мурат-Сулемане.
Кад замахну Кастриотић Јуре,
Кад замахну, кадл’ одсиче главу?
Берже му је главу одсикао,
Него би га муња ошинула.
Мало тога вриме постајало,
Ал' то иду два змаја огњена
Из далека од Персие равне,
Јаин једно, а Зампша је друго.
Вичу они од јутра до мрака:
Може ли се кои јунак наћи
Од све војске цара честитога,
Да нам иде на мејдан јуначки?
Све делије к земљи погледаше,
Али нехти Кастриотић Јуре;
Већ се скаче на коња голема,
Тер излази на мејдан јуначки.
Говори му Мурат поочиме:
"Не ход' тамо, драго дите моје!
Већ се прођи Ала и мејдана;
Јер ћеш лудо изгубити главу."
Понизно му Јуре одговара:
"Не брини се, царе поочиме!
Десница је моја од мејдана,
Погубит' ћу и два Персиана."
Пак завика иза свега гласа,
Тер дозивље два Турчина млада,
Мејданџие од Персие равне,
Обадва вас на мејдан позивљем.
Чудила се два Турчина млада,
Што говори Кастриотић Јуре.
Персиански Турци говораху,
Кретју главом, тер му се ругаху.
"Чудне силе, страшне мејданџие,
Кои по два на мејдан позивље,
Лудо момче незна што говори,
Није приа на мејдану био." -
Пак се скочи један на коњица,
По имену Јаин мејданџиа,
Тер полети низ то поље равно,
Да погуби Кастриотић Јурја.
Али њему лоша срића бише,
Јер га љуте ране допадоше:
А кад види Зампша побратиме,
Да ће њему побре погинути,
Удри коња чизмам' и мамузам',
Тер долети кано сокол сиви,
Скендербегу да одсиче главу.
У за' час је по се долетио;
Јере му је главу одсикао,
И његову Јаин побратиму.
Весели се сва војска царева,
А највеће Мурат поочиме.
На 1432. пође с овога свита Иван Кастриотић, отац Јуре Скендербега, кога смерт пуно обвесели Мурата, за моћи лашње уграбити његову державу, како и уграби на привари, и на твердој вири, по обичају турскому. Како дакле Мурат разуми, да је бан Иван приминуо, посла пашу Сабелију с многом војском у Арбаниу, коју нашавши брез војниках, освоји брез муке, и брез керви, поставивши у Кроју град поглавити, и у остале градове своје заповиднике и војнике. Али бојећи се Мурат, да му кои од синовах Иванових не приузме бановину, све јих чини потајно отровати, изван сама Скендербега, брата најмлађега, кога мудрост сахрани му живот; јер пуно крат' изкушаван од Мурата, би ли пошао у Арбаниу, на
своју бановину, даде му одговор, да он другога отца непознаје, него Мурата, и да би приа главу изгубио, него би га оставио. Ма једно говораше, а друго у сердцу мишљаше, иштући све начине, како би утекао, и своју приузео бановину, како и утече, на начин, кои ће се видити у овој писми.
