Slidi pisma od gori rečenih mejdanah
Od kada su silne mejdandžie
Postanule u zemlji Carevoj,
Ne biaše žeštjega junaka
Od Alie Deli-Tatarina.
On svakoga na mejdan zoviše,
Al mu nitko izajt ne smijaše
Nego jedno momče golobrado,
Po imenu Skenderbeže Jure.
Tiho mu je Juro besidio:
Sedlaj konja, silni mejdandžia!
Pozivljem te na mejdan junački
Niže grada, na srid polja ravna.
Neka gleda Murat Sulemane,
I njegove mlade sultanie
Iz Jedrene, grada bieloga,
Gdi se biju orli i sokoli.
Tvoja mi je sila dodiala,
I izprazna slava omerznula;
Ako jesi junak od kraine,
Sedlaj konja da se ogledamo.
Kad je Ale njega razumio,
Juriši je tiho govorio:
"Oli si se, momče, pomamilo,
Oli ti je život odmerznuo.
Tko je godir samnom bojak bio,
Već se nije k majci povratio,
Nećeš ni ti, vira ti je moja!"
To govori, na konja se skače,
Ter otide niz to polje ravno,
A za njime Kastriotić Jure.
Gleda’ ga je Care gospodare
I njegove mlade sultanije.
Iz Jedrene, grada bieloga,
Gledao je, ter je besidio
Gdi ga sluša malo i veliko:
"Skenderbeže, samovoljo moja!
Ludo ti ćeš izgubiti glavu
Bojak bijuć s Alom-Tatarinom,
Već neg' je u godini danah
Tatarin je odnio mejdanah."
Kad su bili na srid polja ravna,
Mejdandžie konje razigraše;
Kada li se blizu sastadoše,
S britkimi se sabljam' udariše.
Ali pusta glava Aliina
Ugleda se na zemljici cernoj,
Začudi se sva vojska careva,
A najveće Murat-Sulemane.
Kad zamahnu Kastriotić Jure,
Kad zamahnu, kadl’ odsiče glavu?
Berže mu je glavu odsikao,
Nego bi ga munja ošinula.
Malo toga vrime postajalo,
Al' to idu dva zmaja ognjena
Iz daleka od Persie ravne,
Jain jedno, a Zampša je drugo.
Viču oni od jutra do mraka:
Može li se koi junak naći
Od sve vojske cara čestitoga,
Da nam ide na mejdan junački?
Sve delije k zemlji pogledaše,
Ali nehti Kastriotić Jure;
Već se skače na konja golema,
Ter izlazi na mejdan junački.
Govori mu Murat poočime:
"Ne hod' tamo, drago dite moje!
Već se prođi Ala i mejdana;
Jer ćeš ludo izgubiti glavu."
Ponizno mu Jure odgovara:
"Ne brini se, care poočime!
Desnica je moja od mejdana,
Pogubit' ću i dva Persiana."
Pak zavika iza svega glasa,
Ter dozivlje dva Turčina mlada,
Mejdandžie od Persie ravne,
Obadva vas na mejdan pozivljem.
Čudila se dva Turčina mlada,
Što govori Kastriotić Jure.
Persianski Turci govorahu,
Kretju glavom, ter mu se rugahu.
"Čudne sile, strašne mejdandžie,
Koi po dva na mejdan pozivlje,
Ludo momče nezna što govori,
Nije pria na mejdanu bio." -
Pak se skoči jedan na konjica,
Po imenu Jain mejdandžia,
Ter poleti niz to polje ravno,
Da pogubi Kastriotić Jurja.
Ali njemu loša srića biše,
Jer ga ljute rane dopadoše:
A kad vidi Zampša pobratime,
Da će njemu pobre poginuti,
Udri konja čizmam' i mamuzam',
Ter doleti kano sokol sivi,
Skenderbegu da odsiče glavu.
U za' čas je po se doletio;
Jere mu je glavu odsikao,
I njegovu Jain pobratimu.
Veseli se sva vojska careva,
A najveće Murat poočime.
Na 1432. pođe s ovoga svita Ivan Kastriotić, otac Jure Skenderbega, koga smert puno obveseli Murata, za moći lašnje ugrabiti njegovu deržavu, kako i ugrabi na privari, i na tverdoj viri, po običaju turskomu. Kako dakle Murat razumi, da je ban Ivan priminuo, posla pašu Sabeliju s mnogom vojskom u Arbaniu, koju našavši brez vojnikah, osvoji brez muke, i brez kervi, postavivši u Kroju grad poglaviti, i u ostale gradove svoje zapovidnike i vojnike. Ali bojeći se Murat, da mu koi od sinovah Ivanovih ne priuzme banovinu, sve jih čini potajno otrovati, izvan sama Skenderbega, brata najmlađega, koga mudrost sahrani mu život; jer puno krat' izkušavan od Murata, bi li pošao u Arbaniu, na
svoju banovinu, dade mu odgovor, da on drugoga otca nepoznaje, nego Murata, i da bi pria glavu izgubio, nego bi ga ostavio. Ma jedno govoraše, a drugo u serdcu mišljaše, ištući sve načine, kako bi utekao, i svoju priuzeo banovinu, kako i uteče, na način, koi će se viditi u ovoj pismi.