Мило Јововић

Пролеће је дивно; оно из сна прене
Љубичицу плаву, мирисно цвеће –
Зеленијем лишћем гору заођене,
И у живот бајни природу окреће.

Са пјесмицом милом славујева гласа,
У тишини ноћној разл'јеже се гора,
И чује се шапут сребрни таласа
Што пјенуше рубом тиханога мора.

Скакутају јанци, игра им је, мила –
Несташни лептири по цветови шећу,
Вредну пчелу носе неуморна крила,
Да покупи сласти по шареном цвету.

Све под небом што је, у крилу природе
Нови живот прима – из санка се буди,
И тебе ће једном, мили српски роде,
Прамаљетна зора сјајна да заруди.

Па и ти се радуј сјају прамаљећа,
И кр'јепи се надом на будућност славну,
У којој се блиста србинова срећа,
У којој он гледа своју славу давну.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 7., у Сомбору, 15. априла 1910. стр. 103.