5
Радост и жалост изненада
Мајка жени Јова нејакога,
Синоћ га је оженила мајка,
А јутрос му ситна књига пала
Од онога цара честитога,
Да је брже на цареву војску
Без промјене девет годиница.
Кад је Јова књига допанула,
Књигу штије, грозне сузе лије.
Пита мајка свог Јована сина:
„Окле књига, огњем изгорјела!
И прије су књиге долазиле,
Ал' не бјеху тако жалостиве.“
Проговара нејаки Јоване:
„Ово ј' књига цара честитога,
У књизи ме лијепо поздравља,
Да сам брже на цареву војску
Без промјене девет годин' дана.“
Онда мајка сину бесједила:
„О, Јоване, мој нејаки сине!
Ком' остављаш твоју стару мајку?
Ком' остављаш сестрицу Јелицу?
Ком' остављаш вјерну љубу твоју?
Ком' остављаш бјеле дворе твоје?“
„На поклон ти бјели двори моји,
Нек' те двори сестрица Јелица;
А у дворе љуба Анђелија
Нек' ме чека девет годиница:
А кад прође девет годиница,
Нек с' удаје за кога јој драго
Не у село за комшију мога,
Ђе ће мајци ув'jeк срце пуцат'.“
Оде Јово гором и планином.
.............................................
.............................................
Брзо прође девет годиница,
И вјери се љуба Јованова
Под кријући Јованове мајке;
Да ј' за кога не би' ни жалила,
Већ у селу за комшију свога,
Ђе ће мајци ув'јек срце пуцат'.
Кад то чула Јованова мајка,
Узела је дивит и хартију,
Па је ситну књигу написала,
Te je своме опремила сину:
У књизи му 'вако говорила:
„О Јоване, мој једини сине.
Да си брже пустом двору твоме,
Ја те кумим богом од невоље!
Б'јели су ти двори попаљени,
Мила сеја коњма прегажена.
Вјерну љубу заробили Турци,
А ја кукам као кукавица.”
Кад Јована књига допанула,
Књигу штије, грозне сузе лије.
Ал' му вели сам честити царе:
„О, Јоване, моја вјерна слуro,
Оклен књига, огњем изгорјела:
Какви ли су у њој црни гласи,
Те ти лијеш сузе низ образе!"
Смjeрно Јован цару проговара:
„Ова књига од двора мојега -
Б'јели су ми двори попаљени,
Мила сеја коњ'ма прегажена,
Вјерну љубу заробили Турци,
Стара мајка цвили у невољи."
Цар Јовану 'вако бесједио:
„О, Јоване, моја вјерна слуго!
Ти не рони сузе низ образе; -
Ако су ти двори изгорјели,
Љепше ћу ти дворе саградити
Поред мојих, к'о и моји што су,
Што т' је сеја коњ'ма прегажена,
Моја сеја и твоја је сеја,
Што ли ти је љуба заробљена,
Бољом ћу те љуби оженити
И да ћу ти пола свога блага.“
Али Јован цару бесједио:
„Хвала теби, царе господине,
На бесједи и на дару твоме, —
Ал' ја морам свом пустоме двору.“
Цар му даје три товара блага
И даје му до три пратиоца,
Да га прате преко Новог' града.
Кад је Јован кући долазио,
У двор нађе жубор и весеље,
Стару мајку пред бијеле дворе,
Ђе 'но кука као кукавица,
А превија као ластавица,
Па јој божју номоћ називао:
„Божја помоћ, Јованова мајко!
Старица му боље приватила:
Да си здраво, незнана делијо!
Још говори Јово момче младо:
„А Бога ти Јованова мајко,
Која ти је голема невоља,
Па ти кукаш и сузе пролjeваш?“
Старица му кроз плач проговара:
„Кад ме питаш, право ћу ти казат':
Имала сам сина јединога,
К'о синоћ га оженила мајка,
А к'о јутрос ситна књига дође
Од онога цара честитога,
Да је брже на цареву војску.
Без промјене за девет годпна; —
Па га јоште црној мајци нема!
Данас му се љуби преудаје —
Да ј' за кога, не би ни жалила,
Већ у селу за комшију мога,
Ђе ће мајци ув'јек срце пуцат.“
Кад то чуо Јово момче младо,
Овако је старој бесједио:
„О, Бога ти, Јованова мајко,
Је ли тестир у двор улазити?“
Старица му смјерно одговара:
„Тестир ти је, незнана делијо,
Тестир ти је, зашто не би било?“
Оде Јово кули на чардаке.
Кад је дош'о крај софре свијетле,
Сви су му се свати подигнули
И лијепо мјесто направили —
Л'jeno мjeсто у чело трпезе; —
Прва чаша вина долазаше
Најпрва ми Јова допадаше.
Проговара Јово момче младо:
„О Бога вам кићени сватови,
Је ли тестир једном запјевати?“
„Тестир ти је незнана делијо,
Tестир ти је, зашто не би било?“
Тад запјева Јово момче младо -
Танковито, али гласовито: -
„Фала Богу, фала великоме!
Гн'јездо вила тица ластавица,
Вила га је девет годиница;
Кад девета на измаку била,
Онда лaста гн'јездо развалила.“
Ал' се томе нико не сјетива,
До једина љуби Јованова,
Па се моли два ручна ђевера:
„Пуштите ми пребијеле руке,
Да ја одем софри и трпези,
Да ја частим прву срећу — Јова“.
Два ђевера небу погледаше,
Пустише јој пребијеле руке;
Она оде софри и трпези,
Па запјева танко иза гласа:
Благо мени јутрос и дов'jeка,
Ево мени прве среће - Јова!“
И вије се Јову око врата.
Кад виђоше кићени сватови,
Сташе бјежат' кули низ таване;
А Јово им тихо бесједио:
„Не бјежите кићени сватови!
Пијте вино три бијела дана,
Подаћу вам сестрицу Јелицу.“
Кад то чула Јованова мајка,
Са сином се слатко ижљубила,
И од веље ненадне радости,
Мртва паде на земљицу црну! -
Пише свати три бијела дана,
Поведоше сеју Јованову;
Јово своју закопао мајку,
Па по двору покупио благо
И бијеле дворе затворио,
Па отиде цару честитоме
И одведе љубу Анђелију.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
