Пјесма о зецу и трговцу



Пјесма о зецу и трговцу

Послушај ме, мио побратиме,
Што ме снађе једне љуте зиме.
Зима љута, снијег до кољена,
Мраз удрио, иње процвјетало;
Не мож’ никуд помолити лица, 5
За руке се хвата кључаница.
Око куће имадох воћара,
У три села не бјеше му пара;
Сто воћака као ђевојчице,
Његовах их к’о ђевојка лице; 10
Још годину, неће дуже бити,
Па ће мене плодом обдарити.
Ал’ кад једно јутро уранио,
По воћару мало погледао,
Од јада сам сузе пролијевао; 15
Зечеви су воћар походили,
Са калема кору огулили;
Стоје јадне сада огољене
К’о робиње у турском харему;
Мене само срце забољело, 20
Од јада их гледати не можем,
Већ се тужан враћам у запећак,
Па размишљам што ћу и како ћу.
У зао час ја се досјетио
Како ј’ Давид тужио јазавца, 25
А и мени друго не остаје,
Већ код суда правду потражити.
Трговац је лова закупио,
Душан Реља, сам га бог убио;
Законом је зеца заштитио, 30
Ие смијем га шљаком ударити,
А камоли пушку опалити.
Све мислио, а једно смислио,
У руке сам шљаку доватио,
А за ћемер турио кубуру, 35
Нек се нађе, у злу не требало.
Тако крену’ доље у Опћину
До Ласиње града бијелога.
Кад отворе врата од Опћине,
Ал’ ту сједи стари биљежниче 40
И око њег троје писарчади
У гомили списа свакојаких:
Молбе, жалбе раје сиротиње.
Биљежник је цвикер натурио,
Озбиљно му лице к’о судије 45
Када смртне казне прописује.
Ту се и ја мало укочио
И у глави нешто замислио:
Мили боже, што он сада ради,
Шта ли ради и шта ли премишља? 50
Колико ће проћи годиница
Док се ови списи прочитају?
Може л’ из њих правда проклијати,
Кога ли ће сунце огријати,;
Ком из штале коње изагнати? 55
Али сада друге не бијаше,
Већ се тргнем па из гласа вичем:
„Добро јутро, славни биљежниче!"
Ал’ биљежник ни хабера нема,
Нешто пише и као да дрема. 60
А ја вичем к’о вилен из гласа:
„Дошао сам к теби ради спаса.
Тужим зеца, газду и лугара,
Што ми грдна направише квара."
Тек у неке цвикер се подиже, 65
Одмјери ме очима поближе,
Ал’ кад чуо да ја газду тужим,
Тада поче да ме грдно ружи.
Ал’ Пругинић Раду знаде свако,
Овај неће попустити лако. 70
Ипак неку потврду ми среди
И процјену некакву одреди:
Неки Лазо у процјену пође
И свједоке по закону нађе;
По закону тако мора бити, 75
Са законом није се шалити.
Али чуј ме, побратиме, сада:
Душан Реља бијеше први газда,
А газдама никада не годи
Сиротиња да их на суд води, 80
Зато плати зорна адвоката
Да га брани к’о рођена брата.
Тако посље, да вам кажем право,
У ругло се закон извргао.
Процес траје десет годин’ дана, 85
Све у име закона и краља;
Трипут добих и трипут изгуби’,
Од муке ми утрнуше зуби.
Шта да причам, па то свако знаде,
Каквих чуда ту још не бијаде, 90
Каква брука ту испаде саде:
Од воћара виноград постаде.
Сви свједоци кажу: није тако,
Судац каже: ту доказа није,
И поново парницу одбије, 95
Па са газдом цијелу ноћцу пије.
Ја сам воћке давно повадио,
Повадио, друге посадио,
Па и ове рађати почеше,
А парница увијек се потеже. 100
Сада знадем што ли ми се пише,
Па не мога’ издржати више;
У главу ми дошле мисли луде,
Сретнем газду ђе косови суде,
Ђе не бјеше ока ни свједока, 105
Ђе не страда нико од урока:
Лијепа смо тргли разговора,
Обојица без икаква зора;
Крволоштво није ми у крви,
Али ипак проговорих први: 110
„Ти си богат и биће ти жао
Оставити што си напљачкао,
А ја ништа немам изгубити,
Па ће мање мени жао бити.
Пуцај први, људска крвопијо, 115
Сам избери смрт или робију,
Или ријеши парницу проклету,
Немој правди копати очију.“
Сад да видиш газду свемогућег:
Зубим’ шкрину, као пас зарежа, 120
Јер одлука не мож бити тежа,
Зној крвави чело му ороси:
„Добро, каже, нек те ђаво носи.
То ћу рећи кад дођемо к суду,
Свршићемо ту парницу луду.“ 125
И тако се, браћо, растадосмо,
Сваки својим путем окренусмо.
Ал’ кад позив мени пандур даде,
Неки ђаво шаптати ми стаде
Адвокату да с’ наругам мало, 130
За тог гада још ми бјеше стало;
Он замрси ту парницу луду,
Јера газда не долази к суду.
Узех гусле од дјетињства драге,
Што ми увијек улијеваху снаге, 135
К’о рођено мени бијеху миле,
У тузи су разговор ми биле.
Парница се како треба ријеши,
Овог пута судац не погријеши.
Ту се свијета окупило доста, 140
Мени топло око срца поста;
На клупу сам сјео испред суда,
Мене радост понијела луда,
Па загудих што нијесам одавно
И помену’ српско име славно, 145
Како Марко без страха и кара
Доћерао цара до дувара;
Како Марко уз Рамазан пије,
А султан му до кољена није;
Сања царе топуз иза врата, 150
Па извади стотину дуката,
Даје Марку да се курталише,
Ја заврших, јер куда ћеш више!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 183-187.