Пучина/56
XVIII
ВЛАДИМИР (сам)
ВЛАДИМИР (оде до левих врата, погледа и ослушкује; врати се, седне за сто, немарно гледа у адресу): Њој, извесно је ко пита
за здравље Олгичино, или је теши, или јој препоручује какав лек... (Сине му та мисао) Могуће да јој препоручује какав лек...
већ неколико је таквих писама било... (Нервозно отвара писмо и пренерази се кад сагледа потпис) Он... министар!... (Скочи,
згужва писмо и баци га, затим страшљиво гледа у писмо, ломи се, дохвата га и поново развија. Чита.) „Драга госпођо. Не
извештавате ме никако о стању здравља Олгичиног. Ви знате да мене њено здравље толико исто брине колико и вас; ви знате
колико је мени драго то дете, једина залога наше некадашње љубави..." (Испусти писмо, поражен, смлављен, дочепа се за
косу, хоће да рикне и зине, али нема гласа. Дуга пауза. Најпре мртва тишина, а затим чује се из собе Јованкин врисак. Он
остаје у истом положају, глув и нем)
|