ČETVRTI ČIN
◄   XVII XVIII XIX   ►

XVIII

VLADIMIR (sam)

VLADIMIR (ode do levih vrata, pogleda i osluškuje; vrati se, sedne za sto, nemarno gleda u adresu): Njoj, izvesno je ko pita
za zdravlje Olgičino, ili je teši, ili joj preporučuje kakav lek... (Sine mu ta misao) Moguće da joj preporučuje kakav lek...
već nekoliko je takvih pisama bilo... (Nervozno otvara pismo i prenerazi se kad sagleda potpis) On... ministar!... (Skoči,
zgužva pismo i baci ga, zatim strašljivo gleda u pismo, lomi se, dohvata ga i ponovo razvija. Čita.) „Draga gospođo. Ne
izveštavate me nikako o stanju zdravlja Olgičinog. Vi znate da mene njeno zdravlje toliko isto brine koliko i vas; vi znate
koliko je meni drago to dete, jedina zaloga naše nekadašnje ljubavi..." (Ispusti pismo, poražen, smlavljen, dočepa se za
kosu, hoće da rikne i zine, ali nema glasa. Duga pauza. Najpre mrtva tišina, a zatim čuje se iz sobe Jovankin vrisak. On
ostaje u istom položaju, gluv i nem)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.