Пучина/42
< Пучина
IV
ВЛАДИМИР, затим ДОКТОР
ВЛАДИМИР (сам): Хвала им, пријатељима; сви се брину за моју Олгицу.
ДОКТОР (долази из леве собе): Звао си ме, Владимире.
ВЛАДИМИР (одмах скочи и хвата доктора за руку): Како је?
ДОКТОР: Но, но, полако; дете спава, кисам хтео да га дирам. Чекам док се пробуди, да видим хоће ли бити каквих
промена.
ВЛАДИМИР: Али ти ипак сумњаш?
ДОКТОР: Ја сам рекао само да је стање озбиљно. Ако буде што теже, казаћу вам; будите дакле мирни.
ВЛАДИМИР: А има ли наде, ма мрве наде?
ДОКТОР: Чекам овај нови лек да се донесе, окушаћу њиме; нисам га још употребљавао, јер... но покушаћу. Можда ће
моћи што да помогне.
ВЛАДИМИР: Можда?!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|