Пучина/35
XI
Гђа ЖИВКОВИЋКА, гђа НИКОЛИЋКА, ЈОВАНКА
Гђа НИКОЛИЋКА: Да, нисмо се давно виделе, али не нашом кривицом, ви не излазите нигде у последње време.
ЈОВАНКА: Да, мало излазим.
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Док је било дете крај вас, више сте излазили.
Гђа НИКОЛИЋКА: Збиља, госпођо, како сте се могли на то решити, да одвојите тако мало дете од себе?
ЈОВАНКА: Верујте, и самој ми је тешко што сам то учинила и, откако сам се одвојила од детета, и не мили ми се излазити у
свет. То је управо разлог што тако мало сад излазим.
Гђа ЖИВКОВИЋКА: То је врло одважно било: дете од пет година послати на страну, на туђу негу.
ЈОВАНКА: Доктор нам је препоручио да дете поштопото промени климу и то на дуже време. Где би га послали, а заједно да
идемо нисмо могли. Владимир је везан службом.
Гђа НИКОЛИЋКА (као убеђена): Ах, да!
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Да ли вам је познат циљ наше посете? Ми смо образовале одбор госпођа за прикупљање прилога за
поплављене у Моравском округу, па и на вас смо рачунале да будете у том одбору. Дошле смо управо да вас понудимо и
да вас замолимо да се примите.
ЈОВАНКА: Драге воље, госпође, ја ћу сматрати за част да будем у истом друштву са вама а на послу тако племенитом.
Гђа НИКОЛИЋКА: Хвала вам. Нисмо се дакле превариле кад смо рачунале на вас.
Гђа ЖИВКОВИЋКА: То је, знате, моја идеја да саставимо одбор, јер ја мислим да смо ми жене, којима је одлика добро
срце, најпозваније да у оваквим приликама пружимо помоћ. Збираћемо добровољне прилоге, вероватно ћемо приредити и
какав концерт, о чему ћемо на првој седници решавати. Ја мислим да ћемо успети.
ЈОВАНКА: О, бесумње.
Гђа НИКОЛИЋКА: У одбору су најодличније госпође. (Тражи бележник у портмонеу) Није код мене, списак је код господина
Станковића.
Гђа ЖИВКОВИЋКА: А... господин Станковић се данас први пут показао неуслужним.
ЈОВАНКА: Зар он?
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Али замислите, њега смо изабрале за секретара, он је, знате, познат са свима госпођама и тако пријатан
и услужан; код њега је и списак, па данас, кад нас је требао пратити ‐ побегао је од нас, иде од куће до куће и прави
посете... а, то му нећемо опростити.
ЈОВАНКА: Ви знате његову особину, па треба да му опростите, и вас је можда кадгод забављао каквом новошћу.
Гђа НИКОЛИЋКА: То је истина. Али нас је данас управо изненадио једном новошћу, коју смо врло радо саслушале, јер смо
једно погрешно мишљење, о вама лично, госпођо, отклониле, што нам је врло, врло мило.
ЈОВАНКА (уздахне): О мени?
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Да, о вама, госпођо. Замислите ви само како је свет пакостан, ономе који пати хоће да натури кривицу.
ЈОВАНКА: Ја вас не разумем.
Гђа НИКОЛИЋКА: О, ви кријете, госпођо, што је најзад лепо од вас; то вам је дужност, али верујте да нас овај случај буни.
Сваки раздор у браку свет тако лако, тако злурадо и пакосно бележи одмах на рачун жени.
ЈОВАНКА: О, госпођо, ја вас молим не говорите о томе.
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Да, престанимо, ти су разговори непријатни. Али вас ипак молимо, ово неколико речи примите као
пријатељске речи. Кад би ви знали како вас је свет радо оговарао у последње време, вама би јасно било што смо ми тако
радо примиле вест господин Станковићеву.
ЈОВАНКА (која показује изразом лица како јој је непријатан цео разговор): Кад би имала да се одржи прва седница тога
одбора?
Гђа НИКОЛИЋКА: Ми ћемо вам то јавити; чим све госпође које су изабране даду свој пристанак, сазваће се седница.
Гђа ЖИВКОВИЋ (устајући): А сад, драга моја, допустићете нам да идемо.
ЈОВАНКА: Али...
Гђа ЖИВКОВИЋКА: Не, не, морамо, забога, толико посета да учинимо да ће нам једва стићи данашњи дан. Збогом,
госпођо! (Рукују се.)
ЈОВАНКА: Жао ми је што нисте мало остале.
Гђа НИКОЛИЋКА: Но, отсад ћемо се већ чешће виђати. Збогом, госпођо!
ЈОВАНКА (испраћа их до врата): Збогом! Хвала.
|