Пучина/3
III
ВЛАДИМИР, ЈОВАНКА.
ЈОВАНКА (Мазећи се): Обећај ми да ћеш данас доћи рано на ручак.
ВЛАДИМИР: (Узимајући штап и шешир). Да, данас ти могу обећати, јер нећу ни ићи у канцеларију. Имам, као председник једне комисије, мало посла. Управо имам седницу, на којој треба само да потпишемо протокол прошле седнице.
ЈОВАНКА: Па зашто онда журиш, кад нећеш у канцеларију; што не останеш још мало?
ВЛАДИМИР: Не могу, посао.
ЈОВАНКА: Ти си сувише ревностан; кад дође време за канцеларију, ти тако журиш, чисто бегаш од куће. Већ сам те жељна.
ВЛАДИМИР: За Бога, Јованка, савесност није ревност. Најзад, ти знаш колико ми поверења поклања министар, па зар нисам и према њему дужан и обавезан? — Ја морам ревношћу да му покажем, колико сам вредан његова поверења.
ЈОВАНКА: Па ипак ....
ВЛАДИМИР: Говориш као дете... (пође). Ево ти обећавам да ћу журити; доћи ћу рано на ручак. (Рукује се).
ЈОВАНКА: До виђења! (Испраћа га до врата).
|