Пучина/28
IV
ДОКТОР, ЈОВАНКА
ДОКТОР (сам припаљује цигару)
ЈОВАНКА (долази из своје собе): Докторе, јесте ли ви? Добро те сам вас затекла овде, иначе бих послала по вас.
ДОКТОР: По мене?
ЈОВАНКА: Да, добила сам писмо са врло рђавим гласовима, врло рђавим.
ДОКТОР: Ех, ех, ех, претерујете, претерујете, разуме се. Где је то писмо?
ЈОВАНКА (даје му): Олгица је у грозници која траје већ два дана.
ДОКТОР (прегледајући писмо): Но па?
ЈОВАНКА: Али, забога, тако мало дете, ла без родитеља, без родитељске неге.
ДОКТОР: Нисам никад одобравао Владимиру што је дете у тим годинама слао ван куће. Ма како тај пансионат био уређен,
дете је исувише мало.
ЈОВАНКА (уздишући): Ах, докторе, кад би до мене стојало.
ДОКТОР: Знам, знам да је то била воља искључиво Владимирова. (Дочитава писмо) Но, па шта ви из овога писма видите тако
страшно?
ЈОВАНКА: Како, забога?
ДОКТОР: Нека учитељица из пансионата јавља да је затим ватра минула, да је и сутрадан остала суморна и невесела...
(Враћа јој писмо.)
ЈОВАНКА: Ето, видите.
ДОКТОР: И ви сте од тога направили да Олгица има грозницу која траје два дана.
ЈОВАНКА: Али, забога, докторе, кад нисам крај ње.
ДОКТОР: То је истина. Опасност је увек већа кад смо далеко од ње.
ЈОВАНКА: Па шта да радимо; шта ми саветујете?
ДОКТОР: Шта?... Зна ли Владимир што о овоме?
ЈОВАНКА: Не, то је учитељица из пансионата која се са мном дописује. Будите ми за ту малу тајну повереник, докторе.
Мој муж је мени забранио да пишем детету, а и управитељку је замолио да не пише мени. Кад бих ја писала управитељици,
писмо би било враћено, јер она прима писма само под извесним знаком. То је мој муж учинио из разлога што бих ја можда
мојим писмом растужила дете, те би се ужелело куће.
ДОКТОР (за се): Сирота жена, она лаже! (Гласно) Да, тај је разлог донекле оправдан.
ЈОВАНКА: Али срце мајчино, докторе, зар је могуће оковати разлозима, па ма какви они били? Ја сам преко пријатеља нашла
у заводу једну учитељицу, створила сам је својом повереницом и...
ДОКТОР (прихвати реченици): ... она вас редовно извештава о детету.
ЈОВАНКА: Ви ћете, докторе, сачувати ту малу тајну.
ДОКТОР: Није опасна, могу је сачувати.
ЈОВАНКА: Дакле, шта ме саветујете?
ДОКТОР: Најпре, ја мислим да јавимо и Владимиру о болести детињој; можда ће се решити одмах да доведе Олгицу.
ЈОВАНКА: О, он би то бесумње учинио, али... докторе, то је опасно, то не смемо учинити, питао би ме откуд ја то знам.
ДОКТОР: Да... него, знате шта ће бити најбоље за овај моменат? Дајте ми перо и хартију и дајте ми адресу те ваше
поверенице, па ћу ја са депешом са плаћеним одговором запитати за лекарску дијагнозу, а депешу ћу платити као хитну,
како бих за један сат имао одговор, и ја ћу је потписати, како би одговор на мене дошао, из тога добијамо двоје: прво,
што ћемо сазнати право стање болести, а друго, кад ја имам депешу упућену на моју адресу, лако ми је вашу повереницу
прогласити мојом пријатељицом и чинити код Владимира употребу од те депеше.
ЈОВАНКА: Да, то је одиста добро. Хвала вам, докторе. Ево извол'те у моју собу па напишите депешу. (Одлазе заједно у леву
собу.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|