Пут око света (комедија у десет слика)/9
| ◄ VIII | IX | ДРУГА СЛИКА ► |
IX
МУЗИКА, КОРПОРАЦИЈЕ
АПОТЕКАР:
(Утрчи први).
Места, молим, места, места, молим! (Напред Мија са музиком, свирајући. Апотекар их оджа распоређује с деве стране капије; за њима певачко друштво са заставом и хоровођом, који је такође у цидиндеру, за певачким друштвом иду грађани од којих један на тепсији носи печеног ћурана, а други буклију вина). Овамо, овамо, молим вас, овамо! (Апотекар поставља певачко друштво с десне стране капије. Кад уреди, музика престаје).
СВИ:
Живео!
ЈОВАНЧЕ:
(Стане као споменик).
Е, дође му време! Персо, море, виде ли што се направи с мен’?
ПЕРСА:
Видим, како да не видим. (Плаче).
АПОТЕКАР:
Само, г. Сима, изволите брзо на дуд, да дате знак за прангије.
Г. СИМА:
(Вади мараму, схане на столицу, с ове на сто, па се попне на дуд).
АПОТЕКАР:
(Г. Сими).
Немојте још, кад ја кажем. Извол’те, напред ви! (Онима са ћураном и буклијом). Овде станите, иза мене, Тако. (Вади хартије из џепа). Молим, мир! Чујмо! (Чита). Газда Јованче! Грађани! (Прекине чи-тање, отрчи и донесе себи столжцу, попне се на њу, па почне испочетка). Газда Јованче! Грађани! У нашој средини налази се један суграђанин, који ће сада да иде из наше средине. То је наш Коломбо, Коломбо из Јагодине, то је газда Јованче Мицић.
СВИ:
Живео!
Г. СИМА:
(Даје знак, прангија груне).
АПОТЕКАР:
(Нервозно).
Ама, г. Сима, забога, што дајете знак (Наставља). Коломбо... Коломбо... Коломбо... Г. Сима, немојте давати знак, док ја не кажем, (Чита). Коломбо.. Филеас Фог и Јованче Мицић; Лисабон, Лондон и Јагодина. Коломбо... Коломбо и да не би, браћо, даље морио вашу пажњу... прими, газда Јованче, овај искрени дар, овога ћурана и буклију вина, и ја ти, у име грађанства, кличем: Живео и срећан ти пут! И три пут живео!
СВИ:
Живео! Живео! Срећан пут!
АПОТЕКАР:
Г. Сима!
Г. СИМА:
(Даје знак. Прангије груну три пута у размацима).
АПОТЕКАР:
(Скочи са столжце и отрчи музици).
Музика! Музика! (Музика свира: Пред перси! Хоровођа даје интонацију).
ЈОВАНЧЕ:
(Примио је ћурана у руке, гледа га, кад престане музика).
Браћо, ја сам потресен! Ето, то толико могу да вам кажем, ја сам потреоен! (Другим тоном). Добар неки ћуран, шта сте га платили?
НЕКОЛИКО ГЛАСОВА:
Седамнаест гроша.
ЈОВАНЧЕ:
Није скуп, има три оке. На, Персо, смести га у бисаге!
ПЕФА КРКА:
(Притрчи).
Дај, ја ћу понети.
ЈОВАНЧЕ:
Не, бре! Знам те ко си! Ти би црк’о да му не откинеш један батак! (Даје Перси и она уноси у кућу с буклијом). Ама, шта сам...
МИКА:
Почели сте говор.
ЈОВАНЧЕ:
А, јест. Е, толико, браћо, имам да вам кажем, ја сам потресен, и зато хвала вам и са здравље да останете.
СВИ:
Живео!
АПОТЕКАР:
Г. Сима!
Г. СИМА:
(Даје знак. Прантија груне и певачко друштво почне „У жарку Африку“).
ШЕФ СТАНИЦЕ:
(Дојури).
’Ајд, забога, шта чекате? Имате само још четрдесет минута времена до воза. На станици се силан свет искупио!
ЈОВАНЧЕ:
Е, браћо, дође време да се опраштамо! ’Ајд, да се износе ствари. (Пође у кућу).
МИКА:
А, газда Јованче, ту почаст да оставиш нама грађанима. Пођите господо, са мном у кућу. (Улази, за њим неколико).
ЈОВАНЧЕ:
(Поверљиво Перси).
Уђи и ти, зашто грађанство, грађанство, али они све „у жарку Африку, у Африку”, а сви гледају мога ћурана. (Перса уђе у кућу, али у томе излазе они грађани: први носи бисаге, други амрел, трећи зимски капут, четврти заструг). Е, ’ајд сад, у име Бога. Персо, оди овамо... Де, де, де, што плачеш! (Загрли је и пољуби у чело). Ништа да не бринеш! Да ми чуваш кућу, да палиш кандило сваке суботе, да преточиш вино, и да ми пазиш на оне ћуриће, таман да стигну за подварак, кад се ја вратим, и да метнеш туршију, немо’ на зиму да ме оставиш без туршију. Е, ’ајд, остани са здравље. (Загрли је и пољуби у чело). А ви, браћо, останите ми здраво и припазите ми на кућу. Да поздравите и оне, са којима се нисам вид’о. И овај... оном Сими мекикару да кажете... немо’ да му кажете ништа, ама да зна да му нећу заборавим оно што ми је викнуо „уа!” кад одох да му кажем као човек да путујем око света. (Разгледа све) ’Оди, ’оди и теби да кажем збогом, г. Томо.
Г. ТОМА:
Нека ти је срећан пут, газда Јованче!
МИКА:
А мени дозволите, да вас нешто замолим. Кад будете били у Буенос-Аиресу, а ви ми пошаљите један телеграм: Срећно стигох. Ништа више, само: срећно стигох. Моја је жеља, знате, само да се у експедициону књигу напише у Буенос-Аиресу моје име. Ништа више.
ЈОВАНЧЕ:
Добро, де. А ди беше, море, онај тефтер? Наце, донесе ли?
НАЦЕ:
Ево, газда! (Даје му један тврдо укоричени протокод, узан а дугачак, а на крају му о канапу виси писаљка).
ЈОВАНЧЕ:
Дај овамо! Ова два прва листа ћу да искинем. Ту је, знаш, овогодишња вересија. (Чита). Пера шнајдер, пола оке зејтина и један конопац, Мика телеграфиста пет динара у готову...
МИКА:
Па нећемо, ваљда, да читамо, јавно шта је ко дужан.
ЈОВАНЧЕ:
Па јест, што кажеш. Нека им је свима просто. Ко врати, вратиће и без тефтера (Исцепа прва два листа), тако, а сад чек’ да запишемо (Седне на столицу, окваси писаљку и пише). Ево: (Чита). Нека се зна и упамти: данас на дан пророка Јеремије, десет дана по Васкрсу, у 9 сати пре подне, пошто се опрости са жену, кућу и грађанство, са музику, певање, звоњење и прангију, пође у свет, у име Бога Оца, Сина и Светога Духа. Амин! (Склони књигу и метне је под пазух). Сад дај и оно!(Узме глобус). Е, сад Персо, остани са здравље, останите и сви други још једанпут са здравље! (Застане, набије капу на чело, стресе се пред фактом који је ту). Е, ’ајд’, Јованче, у име Божје!
Г. СИМА:
(Даје знак, прангије пуцају све до краја сцене).
АПОТЕКАР:
(Трчи час музици, час хорово|и и ови једноврежено и певају и свирају).
ЈОВАНЧЕ:
(Рукује се и љуби. Чује се: Срећан пут! Живео! Он се утовари на кола, седа крај прозорчета на арњевима па промоли главу. Прангије пуцају, музика свира, хор пева, сви вичу: Срећан пут! Апотекар трчи од групе до групе. Сима маше марамом, Перса горко плаче, а Савета и Тома је теше. Кола лагано крећу, а Јованче маше руком још једнако праштајући се).
ЗАВЕСА
|