Put oko sveta (komedija u deset slika)/9
| ◄ VIII | IX | DRUGA SLIKA ► |
IX
MUZIKA, KORPORACIJE
APOTEKAR:
(Utrči prvi).
Mesta, molim, mesta, mesta, molim! (Napred Mija sa muzikom, svirajući. Apotekar ih odža raspoređuje s deve strane kapije; za njima pevačko društvo sa zastavom i horovođom, koji je takođe u cidinderu, za pevačkim društvom idu građani od kojih jedan na tepsiji nosi pečenog ćurana, a drugi bukliju vina). Ovamo, ovamo, molim vas, ovamo! (Apotekar postavlja pevačko društvo s desne strane kapije. Kad uredi, muzika prestaje).
SVI:
Živeo!
JOVANČE:
(Stane kao spomenik).
E, dođe mu vreme! Perso, more, vide li što se napravi s men’?
PERSA:
Vidim, kako da ne vidim. (Plače).
APOTEKAR:
Samo, g. Sima, izvolite brzo na dud, da date znak za prangije.
G. SIMA:
(Vadi maramu, shane na stolicu, s ove na sto, pa se popne na dud).
APOTEKAR:
(G. Simi).
Nemojte još, kad ja kažem. Izvol’te, napred vi! (Onima sa ćuranom i buklijom). Ovde stanite, iza mene, Tako. (Vadi hartije iz džepa). Molim, mir! Čujmo! (Čita). Gazda Jovanče! Građani! (Prekine či-tanje, otrči i donese sebi stolžcu, popne se na nju, pa počne ispočetka). Gazda Jovanče! Građani! U našoj sredini nalazi se jedan sugrađanin, koji će sada da ide iz naše sredine. To je naš Kolombo, Kolombo iz Jagodine, to je gazda Jovanče Micić.
SVI:
Živeo!
G. SIMA:
(Daje znak, prangija grune).
APOTEKAR:
(Nervozno).
Ama, g. Sima, zaboga, što dajete znak (Nastavlja). Kolombo... Kolombo... Kolombo... G. Sima, nemojte davati znak, dok ja ne kažem, (Čita). Kolombo.. Fileas Fog i Jovanče Micić; Lisabon, London i Jagodina. Kolombo... Kolombo i da ne bi, braćo, dalje morio vašu pažnju... primi, gazda Jovanče, ovaj iskreni dar, ovoga ćurana i bukliju vina, i ja ti, u ime građanstva, kličem: Živeo i srećan ti put! I tri put živeo!
SVI:
Živeo! Živeo! Srećan put!
APOTEKAR:
G. Sima!
G. SIMA:
(Daje znak. Prangije grunu tri puta u razmacima).
APOTEKAR:
(Skoči sa stolžce i otrči muzici).
Muzika! Muzika! (Muzika svira: Pred persi! Horovođa daje intonaciju).
JOVANČE:
(Primio je ćurana u ruke, gleda ga, kad prestane muzika).
Braćo, ja sam potresen! Eto, to toliko mogu da vam kažem, ja sam potreoen! (Drugim tonom). Dobar neki ćuran, šta ste ga platili?
NEKOLIKO GLASOVA:
Sedamnaest groša.
JOVANČE:
Nije skup, ima tri oke. Na, Perso, smesti ga u bisage!
PEFA KRKA:
(Pritrči).
Daj, ja ću poneti.
JOVANČE:
Ne, bre! Znam te ko si! Ti bi crk’o da mu ne otkineš jedan batak! (Daje Persi i ona unosi u kuću s buklijom). Ama, šta sam...
MIKA:
Počeli ste govor.
JOVANČE:
A, jest. E, toliko, braćo, imam da vam kažem, ja sam potresen, i zato hvala vam i sa zdravlje da ostanete.
SVI:
Živeo!
APOTEKAR:
G. Sima!
G. SIMA:
(Daje znak. Prantija grune i pevačko društvo počne „U žarku Afriku“).
ŠEF STANICE:
(Dojuri).
’Ajd, zaboga, šta čekate? Imate samo još četrdeset minuta vremena do voza. Na stanici se silan svet iskupio!
JOVANČE:
E, braćo, dođe vreme da se opraštamo! ’Ajd, da se iznose stvari. (Pođe u kuću).
MIKA:
A, gazda Jovanče, tu počast da ostaviš nama građanima. Pođite gospodo, sa mnom u kuću. (Ulazi, za njim nekoliko).
JOVANČE:
(Poverljivo Persi).
Uđi i ti, zašto građanstvo, građanstvo, ali oni sve „u žarku Afriku, u Afriku”, a svi gledaju moga ćurana. (Persa uđe u kuću, ali u tome izlaze oni građani: prvi nosi bisage, drugi amrel, treći zimski kaput, četvrti zastrug). E, ’ajd sad, u ime Boga. Perso, odi ovamo... De, de, de, što plačeš! (Zagrli je i poljubi u čelo). Ništa da ne brineš! Da mi čuvaš kuću, da pališ kandilo svake subote, da pretočiš vino, i da mi paziš na one ćuriće, taman da stignu za podvarak, kad se ja vratim, i da metneš turšiju, nemo’ na zimu da me ostaviš bez turšiju. E, ’ajd, ostani sa zdravlje. (Zagrli je i poljubi u čelo). A vi, braćo, ostanite mi zdravo i pripazite mi na kuću. Da pozdravite i one, sa kojima se nisam vid’o. I ovaj... onom Simi mekikaru da kažete... nemo’ da mu kažete ništa, ama da zna da mu neću zaboravim ono što mi je viknuo „ua!” kad odoh da mu kažem kao čovek da putujem oko sveta. (Razgleda sve) ’Odi, ’odi i tebi da kažem zbogom, g. Tomo.
G. TOMA:
Neka ti je srećan put, gazda Jovanče!
MIKA:
A meni dozvolite, da vas nešto zamolim. Kad budete bili u Buenos-Airesu, a vi mi pošaljite jedan telegram: Srećno stigoh. Ništa više, samo: srećno stigoh. Moja je želja, znate, samo da se u ekspedicionu knjigu napiše u Buenos-Airesu moje ime. Ništa više.
JOVANČE:
Dobro, de. A di beše, more, onaj tefter? Nace, donese li?
NACE:
Evo, gazda! (Daje mu jedan tvrdo ukoričeni protokod, uzan a dugačak, a na kraju mu o kanapu visi pisaljka).
JOVANČE:
Daj ovamo! Ova dva prva lista ću da iskinem. Tu je, znaš, ovogodišnja veresija. (Čita). Pera šnajder, pola oke zejtina i jedan konopac, Mika telegrafista pet dinara u gotovu...
MIKA:
Pa nećemo, valjda, da čitamo, javno šta je ko dužan.
JOVANČE:
Pa jest, što kažeš. Neka im je svima prosto. Ko vrati, vratiće i bez teftera (Iscepa prva dva lista), tako, a sad ček’ da zapišemo (Sedne na stolicu, okvasi pisaljku i piše). Evo: (Čita). Neka se zna i upamti: danas na dan proroka Jeremije, deset dana po Vaskrsu, u 9 sati pre podne, pošto se oprosti sa ženu, kuću i građanstvo, sa muziku, pevanje, zvonjenje i prangiju, pođe u svet, u ime Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin! (Skloni knjigu i metne je pod pazuh). Sad daj i ono!(Uzme globus). E, sad Perso, ostani sa zdravlje, ostanite i svi drugi još jedanput sa zdravlje! (Zastane, nabije kapu na čelo, strese se pred faktom koji je tu). E, ’ajd’, Jovanče, u ime Božje!
G. SIMA:
(Daje znak, prangije pucaju sve do kraja scene).
APOTEKAR:
(Trči čas muzici, čas horovo|i i ovi jednovreženo i pevaju i sviraju).
JOVANČE:
(Rukuje se i ljubi. Čuje se: Srećan put! Živeo! On se utovari na kola, seda kraj prozorčeta na arnjevima pa promoli glavu. Prangije pucaju, muzika svira, hor peva, svi viču: Srećan put! Apotekar trči od grupe do grupe. Sima maše maramom, Persa gorko plače, a Saveta i Toma je teše. Kola lagano kreću, a Jovanče maše rukom još jednako praštajući se).
ZAVESA
|