Пут око света (комедија у десет слика)/10

I

II ►

     Позорница подељена на четири дела, тако да су са десне стране две собе, а с леве од шаптачнице соба и предсобље. Собе хотелски намештене. До врата од ходника пење се оздо степеницама, евентуално лифтом.
     При дизању завесе у соби бр. 1 благајник седи задубљен у једну велику географску карту и преврће сваки час кондуктера, па бележи по нешто писаљком. У соби бр. 2 Јулишка намешта кревет, а у соби бр. 3 Глумац шета по соби студирајући ноте и правећи разнолике гестове.
     При дизању завесе музика, тако да прихвата песму Јулишкину.

I

ВЛАГАЈНИК, ЈУЛИШКА, ГУМАЦ

ЈУЛИШКА:
(Намештајући кревет, пева).
Што те нема, суђениче,
Што ме мучиш тако,
Без тебе ми, жуђениче,
Сраки час је пак’о.
ГАУМАЦ:
(Пева из нота више декламирајући).
Кад дође час,
Тај судбоносни час,
И васиона простре ноћи вео,
Те ја преда те станем млад и смео,
И мој тад чујеш глас,
Мој моћни глас! Мој моћни глас!
(Тресне ногом о земљу што је погрешно отпевао посдедње речи).
БЛАГАЈНИК:
(Нервозно се диже и звони, па се опет враћа и наставља посао).
ЈУЛИШКА:
(Чуда звонце, излази у ходник, погледа који је број зове, па, враћајући број на своје место, улази у собу благајникову).
ГЛУМАЦ:
(За време Јулишкине радње).
И мој тада чујеш глас,
Мој моћни глас! Мој моћни глас!
(Опет му није испало, седне за сто и поправља ноте).
ЈУЛИШКА:
(Благајнику)
Опет звониш? Немој бити тако нервозан, што ме зовеш сваки час?
БЛАГАЈНИК:
Слушај, ја сам се решио. Нећу у Аустралију, ипак је боље у Америку, идем у Америку.
ЈУЛИШКА:
А ја?
БЛАГАЈНИК:
(Загрли је).
И ти, драга моја, и ти... Ти знаш какав је споразум био, да ја спремим новац, а ти да набавиш пасош од кога путника. Зато сам ти и писао из Београда три дана раније.
ЈУЛИШКА:
Најбоље би било, кад би нашли фамилијаран пасош, ја, ти и твојих 30.000 круна сад смо род, је ли?
БЛАГАЈНИК:
Па добро, нађи само!
ЈУЛИШКА:
Стрпи се, идем до портира. У оволиком хотелу мора бити макар један жењен путник. Не брини.
(Напољу звожи, а портир улази на врата од ходника). Зову ме, стрпи се. Пољуби ме, хајде, у други образ. Сад ћу ја.
(Излази у ходник где се среће с портиром, који јој објашњава где ће. Она улази у собу бр. 2, а он залази даље у ходник).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.